Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

150 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

друге тачке 6. 14. и да се донесе нарочити закон, који ће ближе епределити ту министарску одговорност; а већина је хтела „да се ствар остави“ онако, како је стајала од 1862. године, дакле да се не доноси и нарочити закон.

Сад да видимо како је предлог о Министарској одговорности прошао у Скупштини. Протокол под 60. каже:

„Данас пак у седници скупштинској, нити заступаше своје предлоге ови предлагачи, нити други који посланици, осем што посланик вар. Шабца подржаваше мишљење мањине одборске““

„Нека господа Министари даваху о свему гдекоја објашњења и нађоше у томе одзива код многе г. г. посланика. И за то кајпосле вишина гласова изјасни се за предлог већине одборске.“

Према томе и министарска одговорност остала је по старом. Министри и даље нису били одговорни и Народној Скупштини, Али и протокол скупштински стоји у два своја дела у оче

видној супротности. Докле прво наводи да су чак и предлагачи напустили свој предлог, а скупштина га није ни прихватала; само посл. Шабачки (Д. Главинић) био је за мишљење мањине т. ј, да се донесе нарочити закон о министарској одговорности — дотле исти протоколи, изузетно од толиких случајева, наводе да су и Министри могли ући у дебату и без сумње — бранити се. И тек, после уласка и Министара у дебату, гласа се и једва „вишином гласова“ усвојен је предлог већине одборске. Протоколи су очевидно очували у својим редовима мање, но што је у ствари било, блажије но како је у самој скупштини морало ићи. Ућуткивање пак самих предлагача — који су могли у скупштини и при гласању прићи оном другом од одборске мањине истакнутом преллогу, — то ућуткивање могло је имати и јачих узрока. Еогсе тајецге радила је, да како, и 1867. и ако можда тишије, ипак са пуном снагом. Јер, и предлог о министарској одговорности, као и сви други, напред наведени, значили су формалан преврат у законодавству. А и Кнез Мнхаило, као што знамо, није био пријатељ ни великих скокова, а још мање оваквих преврата. Биће, да и он није био само пасиван гледалац свега, што се у Скупштини тако крупно предлаже и решава.

3) о слободном конституисању Скупштине — »у одбор ова ствар одбијена са 31 противу 5 гласова. И Скупштина ус одлуку одбора“.

4) о изборности чиновника за посланике — такође је „у одбору ова ствар одбачена са 25 противу 10 гласова“.

5) о укинућу „другог дела“ 5 12. закона скупштинског, који је предлог био важан за имунитет посланика — „у одбору је овај предлог одбачен са 19 противу 15 гласова. Скупштина и у овој ствари усвоји мишљење одбора“. Но, заради бољег разумевања навешћемо опет цео 5 12. закона скупштинског од 1861. Он гласи: „Посланици народни не могу бити одговорни, ни због свог говора, нити због даног мњенија у скупштини; осим, ако би се у скуп-

штини упуштали у она дјела, која се по казнителном закону сма-