Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878
СЕДАМ ДАЉИХ РОД. ВЛАДАВИНЕ 151
трају као казнима“. По предлогу посланика и знатној мањини одбора, овај завршни део 5 12. чинио је велику препону слободи посл. кретања, и ваљало га је укинути. И, најпосле, предлог
6) о слободној штампи, који се периодично, као што знамо, јавља у свима досадашњим скупштинама (1858, 1859, 1861, 1864 и сад 1867), и овога је пута био исте судбе. Чак је као, и 1864. одбачен у Скупштини истом формулом, којом је остављен на оцену лично Кнезу још 1861 године. Протоколи скупштински о томе кажу следеће:
„Предлог свој, 0 томе предмету, посланик је јагодински прочитао сав у одбору; али је одбор одлучио: оставити ову ствар са свим Његовој Светлости Књазу на увиђење, кад је и какав закон вуждан да се о томе изда. — Скупштина потпуно усвоји ово закључење Одбора“.
ж
То је била судба свију слободоумних предлога, које су либерали из народа подносили Народној Скупштипи 1867. Дух реакције у влади, а дух уздржљивости у Скупштини, која се увек склањала пред свим оним, што је могла знати да није по вољи патриотичноме Кнезу, и овога су пута уставили струју слободоумља и оставили у важности све, како је и дотле било. Систем владавине, инаугурисан на ванредној Преображенској Скупштини 1861. ево и после даљих шест година није се изменио ни за једну црту. Сталност једног режима, који је могао у многоме и импоновати, у овоме је, без сумње био мана онога доба. Јер би корак у слободније установе доликовао великој и на широко заснованој владавини Кнеза Михаила. Али он упорно није хтео тај корак ни учинити, а још мање пустити да се учини. Са једним намерама, са истим људима на влади, Кнез је остајао из године у годину доследан, без обзира на промењена времена, без обзира, што су предлози о слободнијим установама потицали од људи, за које се није могло рећи да су их чинили као каква факциозна опозиција. Све то беху жеље и предлагања пријатеља — али то им није помогло да се те жеље остваре, и предлози постану закони земаљски, а још мање да се оваплоте у врховном регулатору земаљских установа, у Уставу. „Турски Устав“ од 1838. и ако беше у многоме замењен законима од 1861. он ипак стајаше формално као необорен акт државни, акт чак међународни. Закони пак од 1861. који беху, у погледу Скупштине, далеко иза закона Свето-Андрејске Скупштине, ето издржаше пробу и одолеше свој навали либералних захтева и на овој, по тим предлозима и захтевима, не мање значајној Михољској Скупштини од 1867. Али ти предлози стоје сад као светле белеге у историји уставнОг развоја у Србији и чине част и славу својих иницијатора и браниоца.
Све свршене и усвојене предлоге, председништво Скупштине о дану последњег састанка скупштинског, 13. октобра 1807. однело је Кнезу у двор, и предало, саобразно 5 40. закона скупштинског