Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

152 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

од 1861. који гласи: „Учињена закључења своја, подноси Народна · Скупштина Књазу“, — наравно, по 5 13. истог закона: „просто, а не у виду формалних пројеката“; јер Скупштина и не имађаше никакве законодавне власти.

Задовољан повољним током ствари, Кнез Михаило могаше задовољно закључити и ову, у његовој досад више но седмогодишњој владавини, трећу Народну Скупштину, Беседом, која одаваше то Кнежево задовољство.

„ја и овај пут — говорио је Кнез у својој Беседи — са з2довољством погледам на рад Народне Скупштине“. Похваљујући нарочито одлуку Скупштине о оделу Народне Војске, Кнез наставља:

„Ја вам само правду одајем, похваљујући ваше поступање. Где такво једнодушије, родољубије и пожртвовање између народа и владатеља постоји, ту се држава само добру надати може. Одржавајте и подхрањујте и од сад тај дух у вама и у целом народу, па онда можете бити уверени, да сте добро послужили општој ствари и да сте оправдали поверење, којим вас је народ у овој прилици одликовао, као и захвалност, коју вам је ваш Књаз са радосним срцем изјавио.

„Сад, с Богом ми остајте и нека вам буде срећан пут!“

Но, ми знамо из ранијих скупштина, да речи Престоне Беседе нису и последња сцена, којом се српске Скупштине онога доба завршаваху.

И овога пута, последњи растанак Кнежев са представницима народа беше запечаћен једном ретком сценом, која при свем познатом господском и аристократском држању Кнеза Михаила, беше у стању да одношајима Владаоца према Народу удари чисто патријархалан печат.

„После те беседе — завршују Протоколи Скупштински и бележе савремени кроничари — Његова Светлост се опрости с посланицима, пољубивши се с председником и подпредседником и безбројним „Живио!“ испраћена, остави Скупштину“.

. ж : 3 =

Као неки чудан предзнак беше ова дирљива сцена! јер, ко би могао 13. октобра 1867. на Скупштини у Крагујевцу и слутити, да ће ово бити последњи растанак Кнеза и Скупштине и последњи пољубац његов, у ком је он без сумње хтео и видно, ипо народпом обичају, истаћи везу узајамне љубави која спојаше Михаила Обреновића са Народом Српским, све и да је аутократски владалац, при том пољупцу суспендовао своју личну поноситост да бп лао израза једном вишем осећању, којим се Кнез Михаило увек руководио при вршењу својих владалачких дужности, чак и онда, када је и грешио, и ако никада хотимично. –

У својој непрекршивој строгости наспрам свакога, и у својој непопустљивости у погледу слободштина, које су онда, нарочито од Либерала тражене, Кнез Михаило је сматрао, са истинским убеђењем, као доцније и цар Александар Ш. у Русији, да је тако за његов народ и државу добро.