Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 153

Нема сумње, да би Кнез Михаило, да је дуже остао у животу и на престолу, постепено и попуштао и Србија би за његове ладе добила свој устав. За то је имало знакова, и ако се Кнез није никада о таквим пословима унапред изражавао, сем у мају 1868., после измирења са. Јов. Ристићем, о чему ће доцније на своме месту бити напомена. Али је прека и неочекивана смрт Кнежева свима тим намерама учинила крај, са његовим животом уједно.

Ипак осмогодишња владавина Кнеза Михаила чини један особен и тачно обележен одсек у Политичкој историји Србије, у добу од 1815. до 1868.

Први је одсек тога времена била прва влада Кнеза Милоша, од 1815. до његова прогонства 1839. Кад се одбију све личне мане његове, као прекомерна тежња Кнежева за имућношћу, лични прохтеви, који су се дотицали и части многих лица, како људи тако и жена, Милош Обренивић остаје у историји као творац нове Србије и у спољашњем и у унутрашњем смислу те речи. Тиме је Милош у истини Велики. За такво једно дело потребовало је, у она времена, често пута и много безобзирности као што беху и сама политичка убиства Кнежевих супарника или нгугодних личности, каква се, лично узев, и осуђују; али и та се безобзирност, као средство за постигнуће једног великог циља, или губи или оправдава, или се оставља људској сентименталности да о њој сваки суди како хоће. Али тај појединачни суд не утиче даље на суд историје, која ће владалачку фигуру Милоша Обреновића веповатно увек стављати на одлично место.

Други одсек истога времена од 1815. до 1868., постаје после рогонства и сина Милошева, младога Кнеза Михаила 1842. То је оба „Уставобранитеља“, који су извршили изгнанство оба Обре-

В К

џ)

]

ја 4 > 0775)

сл С

ића, и оца и сина, и који су то своје дело правдали жељом, за онитошћу, какве, по њиховом сматрању, под Милошем није било. и су се, доиста, и трудили, да управу државну заснују на изве1 пространијим писаним законима, замењујући, колико су и како

О с јао

| =>)

могли, њима дотадашњу вољу Милошеву. Сам Јов. Ристић, говорећи о пропасти Олигархије, вели, да ће историја, ценећи значај Олигархије у самој земљи: „имати да забележи и лепога напретка Србије“ (Св. ШП. стр. 299). Али је фаталност свију узурпаторских вла-

давина, да се оне не могу да отресу својега порекла. А порекло

је „Уставобранитеља“ у две узастопне „буне“, које су они радо јивали „волненијем народа“, а главнога вођу тих двају буна, Вучипа, „Предводитељем народа“. Саломивши у тим бунама, поред Обреновића и њихову велику странку, коју је Милош за двадесет

и пет година своје прве владавине умео стећи, „Уставобранитељи“

а своје одржање, морали су ипак прибећи двама проблематичним редствима: заштити Султана и крвавој тиранији у самој земљи, 01

; је потирала њихову прононсираност за неком вишом непараичном законитошћу. Заштита Султанова поглавито се огледала у „турском“ Уставу од 1838., који је гнезду „олигархије“ Државноме савету, гарантовао неприкосновесност, и у благовољењу, које је

(6)