Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕЛАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 155

вине у својој суштини јесте доба народне дисциплине у држави и васпитања за државни живот. Тако га је, са првог дана своје владе, он сам схватио и обележио.

Своју унутрашњу стегу, Кнез је ублажавао својим великим патриотичним намерама и делањем. То је видео и осећао цео народ и са резигнациом прелазио преко оних политичких финеса, које су оличене иначе у уставима и у огарантованим правима народа и грађана, све и да су те гаранције, као што смо већ видели, просвећенији представници народа тражили и у Народним Скупштинама, као посланици; а тражили су их и политички трудбеници, као публицисте. Отпор свој овим захтевима, Кнез Михаило није сматрао као отпор народу, ни недавање тих тражених слобода и гаранција, као лишавање народа нечега, без чега он, по Кнежевом нахођењу, може бити.

У својој несебичности, у својој личној честитости, у својој јакој вољи и сматрању: да он, онако како ради и како земљом управља, уједно заштићава цео свој народ од сваког зла и правне неправде, Кнез Михајло је мислио, да на најбољи начин врши своју владалачку мисију. Укупно држање Кнеза Михаила, у том погледу поклапало се са оном изреком Луја ХМ.: „Држава, то сам ја“. Но тако схватање личности Кнежеве у држави, ипак није истоветно са схватањем какво је о својој моћи и власти имао отац Кнеза Михаила, Милош. Док је Кнез Михаило желео да сав законити реду држави потиче од њега, отац његов је сваким својим поступком доказивао напротив: да је његова лична воља исто, што и законити ред у држави. Кнез Михајло је, по многоме судећи, сматрао да је ниво општег образовања и опште свести народне још испод оне мере, одакле би почињало народно самоопредељење, и што веће непосредно учешће у државним пословима. Са померањем тога општег нивоа обравовања народног, еволирали би, без сумње и назори Кнежеви. Кнез Михаило, да је подуже остао у животу и на влади, био би, без сумње, први уставни владалац Србије. Али за то је, не мање, и Кнез Михаило лично, и његова владавина остала ипак у широким слојевима народним као једна светла и родољубива слика, која је дуго памћена у народу, све до изумирања ње-

писац је имао у рукама једно својеручно писмо Кнеза Михаила, у коме он одобрава управнику свог спахилука у Угарској подизање једног. здања. Али напомиње, да му не може одмах послати сву тражену суму, пошто, вели Кнез, он не може своју личну касу оставити, а да у њој нема увек бар по !0 хиљада дуката. По онда, на крају писма, које је писано српски, додаје немачки, што у преводу гласи: Јер, овако једне просјачке државе (Венејзгааћ) каква је моја Србија, нема више под сунцем. То је писмо прво нашао испод вагона др. Марко Леко; што је и дало повода да се покуша добијање Архива од Немаца, и то је писмо читао и пок. Љуба Ковачевић историк. И сва тројица смо у тим речима видели колико је Кнез подносио од равних личности, које су увек тражиле звечеће подарке. О мучном спасавању Држ. Архива од два непријатеља (Немаца, па затим од Аустријанаца) у сред зиме и са много лична разика, писац је по ослобођењу, поднео 1919. год. опширан извештај Министру Просвете. Извод из истог налази се и у „Просветном Гласнику“ (свеска септембра 1921.);

а препис у самом Држ. Архиву, и као део његове рођене исторје.