Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

156 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

гових савременика. После тога све прелази на листове историје, и она даје о свакоме свој последњи суд.

Али,у овоме моменту, у коме смо са овим својимпосматрањима, Кнез Михаило беше у пуном јеку и своје снаге и своје добре воље, да поради за добро народа, наравно, на свој начин какав је ов сматрао за најбољи.

хе

Омладинска Скупштина у Београду (1867.). — Под званичним небом Србије вејао је постојано хладан ветар и 1867. године. Та хладноћа је већ давнашња. У току досадашњих расматрања, ми смо се могли уверити да у тој хладној атмосфери не беше места за слободе, како их ми данас разумемо, и како то разумеваху онда Либерали. Службени ток ствари није трпео никаквих других манифестација сем оних, које су могле бити одјек патриотичних мисли и осећања онога доба, којих је главви носилац био сам Кнез. О каквом слободоумном покрету оздо, не могаше бити ни речи. Судба познатог нам покрета и драстично угушеног листа „Народна Скупштина“, крајем 1860. године, била је први и остала је симболични акт тадашње владе и за све даље године. Она свога програма није мењала, и ком се свидело да се њему прилагоди, могао је; а ко би хтео чим било реметити утврђени ред и чврсто васпостављену тишину у духовима, тај би брзо наишао на тврди зид државног ауторитета, пи ако се не би у првом налету разбио о њега, био би сигурно пребачен преко њега, напоље. Стога је у земљи владало ћутање, а протести су се могли чути само с поља, из српске штампе у Новом Саду, итд. Наравно да и ова штампа, са озлојеђености оних који су у њој водили прву реч, није била свакад правична у оцени политичких прилика у Србији, И ако није утврђено, да су чак и једнога Кнеза Михаила назвали „Турским пандуром“, они су протествовали, што су градови узети мирним путем и без крви; а Кнеза су означавали као чувара града и турске заставе на њему!

: Једни интересантна сведоџба о томе, како је баш од самога Кнеза Миханила сматрана „прекосавска“ штампа, нарочито у питању о градовима, налази се у једном полуслужбеном саопштењу, које су донеле „Српске Новине“ бр. 57 од 27. априла 1567. — на двадесет дана по свечаној предаји градова. Тиц л се „Заставе“, која је, како се у томе комуникеу вели, за Србију забрањена још 25. октобра пр. год., јер се „не престаје руководити непријатељским намерама према Србији п њеној влади“. Стога, вели се даље, нису те новине д0лазиле Његовој Светлости; а од почетка 1867. год. Њ. Св. није се хтела претплатити, ма да су отуда неколико бројева слати, који су враћени са изјавом »да се као ненаручене новине не примају“. Затим се дословце вели даље:

„Пре неколико дана уредник „Заставе“ завно у коверт као писмо два броја 31. и 32., пуна вајкања што Србнја доби градове на миран начин без проливања крви, п пошље опет Њ. Св. назначивши на крају куверте 0в0: „> одсуству д-р С. Милетића, Младен Милетић“. Више него довољно дато је ва знање овим људима, да се њихов лист на тражи, и онн ето дакле долазе, да силом наметну. Нека публика изволи мјерити поступак, у коме редакција тако непријатељског листа према Србији узима и оваки пут и начин, само да излив своје безразложне мржње стави пред очи ономе, који је толико пута дао знати, да не жели добивати нове доказе: докле се човек може изметнути на зло п уџадати у нискост“.

а