Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 157

То је довољно па да се у многоме јако посумња у објективност штампе онога доба, разумемо ван Србије, јер у Србији каквих протеста, сем израза у Скупштинама, није ни могло онда бити, а штампом најмање. '

Али, ко ће ток живота укочити! Стега државна може доиста много, али не може све. Политичка вештина у погледу „стишавања страсти“ и састоји се поглавито у њиховом умеравању и разумном попуштању „духу времена“, модерирајући нове, савремене струје, да се не изопаче, не отму и не окрену против носилаца власти. Но за ту вештину нису много марили у шездесетим годинама. Тада се боље свидео онај, до душе простији, али по дејству мање користан начин простог и грубог угушивања.

Међутим, ниво више интелигенције није ни у Србији остајао на једној мери. Довољно је да она порасте само квантитативио, па да постане чињеница од значаја. Ми знамо развој идеја у 1848. години; знамо представнике интелигенције и њихов рад у 1858. години, а знамо и скору судбу њихову — они беху распрштани куд који, пошто су скоро сви били и предмет непосредног, личног гоњења. Но, они не беху сами. Јавно или тајно, беше скоро сав ондашњи школован нараштај солидаран са главним представницима политичког покрета и агитације, са Либералима, под којима разумемо овде оне из интелигенције, као и пробуђеније представнике ове странке онога времена из народа. Име „либерал“ беше синонимно имену опозиција. И та опозиција ондашњој влади беше једна, општа, неподељена и у земљи и ван земље. Ако су ови представници опозиције били у земљи, окружавани су симпатијама; ако су били на страни, симпатије за њих нису такође престајале : они су из своје земље и од оданих пријатеља и материјално помагани, да не подлегну и да истрају. И у томе се није двојило свештенство од адвоката, војници од грађана.

Ту духовну заједницу, дакле, влада није могла уништити. Она је постојала у пркос свима мерама строгости и „предострогости“. Идеје и имају ту особину да дубље хватају корена, што су већем притиску изложене; а у међународном духовном саобраћају, како Немци веле: „мисли не подлеже царини“.

Сем тога саспеваше и млађи нараштај. Велика Школа, која је законом од 24. септембра 1863. заменила 1838. установљени а 1853. реформисани Лицеј, давала је знатно коло млађих људи, који су већ и по своме бурном темпераменту нагињали у исто јато, у јато интелигенције, у јато живости, покрета, па и опозиције. То је вајкадашње право омладине свију времена и свију народа, да она иде увек напред у мислима, у жељама, у осећањима. И омладина интелигенције певдесетих година ме могаше бити изузетак од правила. Многи који

. 1 Свису они скунљалии своје прилоге слали на потпору листа „Слобода“, коју је Владимир Јовановић, као што знамо, издавао у Женеви, куда је морао побећи. И сам Митрополит Михаило, није у томе ивостајао. Нарочито се одликовао знатном потпором у самој Женеви млади Давидовић, рано умрли син саветника Живка Давидовића.