Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 161

На послетку освануо је и давно очекивани дан Преображења, дан отварања Омладинске Скупштине.

Димитрије Матић, као председник београдског одбора за дочек омладине, поздравља Скушнитину „од стране општине и становника ове вароши срдачном добродошлицом“. „Ми немамо говораше Матић даље — да вам у дочеку покажемо богатства и сјајности. Но, то и не тражите ви, који пригрлисте прост и поштен српски живот“. „Општини овој и Београђанима мило је што у својој средини виде гостију из већине српских и осталих словенских крајева“. „Челичите се, браћо, племенитим тежњама, које већ изнесосте на јавност у својим дојакошним одлукама“... „Сад ћете, у име Божије, приступити раду. Нека је срећно! Живела Уједињена Омладина!“ Тако је говорио Дим. Матић, који је у то време био у положају главнога секретара Државног Савета.

Надлежност одбора за дочек би овим свршена, и надлежност Скупштине требала је да отпочне — прво избором председника. Изгледа као да је била већ опредељена личност коју ће Омладинска Скупштина ставити себи на чело. Без колебања и деобе би Јеврем Грујић, уз бурно „живио!“ — како записник констатује — „једногласно изабран за председника за другу Скупштину уједињене омладине“. А за перовође, по предлогу председника, бише изабрани: Тоша Недељковић, Миливоје Топонарски, Алимпије Васиљевић и Милан Кујунџић. У одбор пак који ће „спремати и приредити предлоге“, скупштина изабра: Ант. Хаџића, Стојана Бошковића, Стојана Новаковића, Михаила Михаиловића, Владана Ђорђевића, Панту Срећковића и Стевана Милешевића, опет по предлогу председника, који даље предложи и Скупштина усвоји „ред за говор у скупштини“, утврђен у неких седам тачака.

Сад је следовала једна нарочита манифестација. То је „поздрав за браћу Словене“, састављен у шест тачака, који износи председник Грујић скупштини на усвајања, и у коме „Скупштина сматра браћу Хрвате за чланове уједињене омладине српске“; „излази на сусрет браћи из Бугарске“, с наглашењем „потребе за узајамно помагање“, „мислећи то исто и за браћу Словенце“; „поздравља браћу Русе добродошлицом и милином“; жели такав поздрав и браћи Пољацима и браћи Чесима са Моравцима и Словацима“; а тачка 6-та поздрава гласи цела: „Идући за примером човечанског и народног добровољног удруживања, скупштини је мио гост и сваки човек, ма које народности и ма из које државе, а у толико више кад је из суседства, који поштује слободу и сваког човека и сваког народа“.

Ово је последње било, између осталих, намењено и на адресу суседних Маџара, чија је омладина, позвана на ову скупштину од стране Ст. Бошковића, одговорила симпатичним писмом, које се такође налази у „поздравима скупштини“ штампано. На овакав

1 За „стенографе“ бише изабрани Ђорђе Ђорђевић и Илија Вучетић, но сутра дан (7. авг.) место Вучетића скупштина изабра Вукашина Петровића, пошто Вучетић „жели да учествује у дебати“.

Политичка историја Србије п