Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

162 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

поздрав Омладинске Скупштине, следовао је одмах ту отпоздрав од присутних представника Словенства, као што су „брат Рус“ Андрејев и „брат Рус“ Губин; даље „брат Чех“ П. Герин и, најпосле, „брат Бугарин“ Забранов.

Како је пространо срце било у Омладине! Како је оно обухватало сву браћу Словене, па и несловене. Како је широко заснована била мисао Омладине, која би, да је срећна била да се одржи, нераскидљивим везама чврсто везала у првом реду све раскомадане делове Српског Племена, а затим васпоставила трајне везе између њега и осталих ближих и даљих племена словенских. Јемство за трајност тих веза беше, између осталога, и елита српске интелигенције: све што имађаше Србија на расположењу од школованих синова, беше скупљено и сједињено ту, на Омладинској Скупштини; јер све у духу беше уједињено у Омладини.

Али не беше суђено да Омладина дочека ове велике резултате. Не беше јој суђено ни да с миром доврши са оволико полета почети рад. |

Већ на П. састанку, 7. августа, Скупштина Уједињене Омладине имађаше да се бори за свој опстанак. Другог дана она се састаде у башти „Кнежеве Пиваре“, потиснута и управо отерана из Велике Школе. Но није било више питање о локалу: питање је било о опстанку Скупштине у опште; јер је влада предузела противу ње офансивне мере, и, поред осталога, члановима који су чиновници забранила даље учешће у Омладинској Скупштини.

Шта се десилог Чему се има приписати овај несрећни обрт, у ком је пометена не само једна омладинска скунштина, но и једна велика идеја о уједињењу све српске омладине, која је била чедо идеје о уједињењу свега Српства и његов претеча 2

Нигде нисмо могли наћи написан, Т. ј. отворено изнесен главни мотив са кога је влада кидисала на Омладинску Скупштину. И ако је није буквално растурила, она је учинила нешто горе: она ју је огласила као компромитовану, отказала јој сваку заштиту, а закратила учешће онима, који су од владе зависили, а морали су је послушати. Од 7 августа у јутру, Омладинска Скупштина, и ако је формално радила, није више била оно што је била пре двадесет и четири сата.

Док су Српске Новине у очи Преображења објављивале како ће се „на Преображење, после службе божије (око 11 сати) отворити омладинска скупштина у авлији Велике Школе“, дотле су опет оне — као и орган владе — 8. августа, доносиле на челу своме официозан комунике, у ком се разлаже да су на првом састанку скупштине „чињене, на жалост од неких лица агитације, које одведоше омладину с пута њеног задатка и навукоше је на поступке, који унижавају учеснике у њеним скуповима. Створена је на тај начин, факциозна странка да у скупу продужи рад у истом духу“... „Влада буде, вели комунике, оваквим поступцима изазвана отказати рукопомоћ и чињена обећања, и забрани даље учествовање у седницама омладине чиновницима, који нису довољно личног поноса(!) и појма свог положаја имали, да сами