Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 163

без напомене својим разборитијим друговима следују. У исто време закраћено је и учећој се младежи у скупове омладине одлазити“.

После овога да се вратимо на горње главно питање: шта се десило да ствар омладинска узме овакав неочекиван правац > Десило се то да је Скупштина, као што знамо, изабрала себи за председника Јеврема Грујића, познатог првака либералног, који је, као негдашњи члан Великог Суда за криминална дела био осуђен и издржавао казну заточења у Карановцу. Влада је Грујића сматрала као противника „постојећег стања“, и као свога противника и непоправимог опозиционара. Грујић као либерал беше немио, и атак на Омладинску Скупштину беше у ствари атак на либерале, који су у Грујићу видели свога првака, и као таквога, са свом скупштином, хтели одликовати избором. На питање писца ових редова о том (у почетку 1902 године), Љуб. Каљевић, власник и уредник Србије, одговорио је: „Све је наступило због Грујића. На њега су попреко гледали, а ми смо га, опет, хтели рехабилитисати после онога шта је с њиме било, и то је целу ствар окренуло наопако.“ — Избор Грујићев за председника Омладинске Скупштине сматрала је влада као демонстрацију правце управљену против ње; а она ауторитативна, а осетљива и ненаучена на демонстрације и отпор, у самом том факту без икаквих даљих околишења и разбора, сматрала је да јој је, ваљда, бачена рукавица, и одговори репресалијама, бар према члановима омладине на које је она силом свог положаја могла утицати. „Где се о општем дебру ради — каже се у истом броју Српских Новина од 8. августа, у „Београдским вестима“ — ту најмање треба да се износе личности на среду, у толико мање, што је требало избегавати сваку демонстративну остентацију, која изазива мере, као што су оне, које на врху нашег листа саопштисмо“. Тако елужбени лист, прибележавајући даље: да су се они што су остали. повукли у башту Кнежеве пиваре, ту наставили рад, који су, са одлукама, печатали у листу Србија.

И доиста је Скупштина наставила — 7 августа — свој рзд у пивари. Али, место одушевљења којим је почела, настало је огорчење; место примернога реда у почетку, настала је пометња.

Јеврем Грујић, председник, био је и сувише увиђаван да не би знао да је цела гужва због њега настала. Стога је на идућем, другом састанку, желео да скупштини олакша рад, а сам се с чашћу повуче. Отварајући други састанак, Грујић каже: да је се јуче примио да буде председник, колико што сматра, вели, за част, толико и више што држи да је дужност сваког члана, па и његова, да се прими посла који му Скупштина повери. Али почем осећа да му извршење ове дужности худи здрављу, за које вели се у записнику — приповеда да му је порушено, то „замоли Скупштину да га ослободи од тога терета и да избере другог председника, примећујући да нико не мисли да он тим бега од опасности. а кад би у таквом раду увиђао опасност, он би то казао сам; а за доказ да се не уклања испред опасности, ето ће као члан остати и колико може учествовати у пословима скупштинским“.

>