Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 165

закључено и проглашено на другој скупштини целокупне Омладине Српске у Београду, 8. августа 1867. године“.

Ова нова Правила била су збир посебних одлука, на броју њих 34, од којих смо ми узели важније, које ближе опредељују задаћу и начин рада Целокупне Омладине Српске, која, „сазвана у Београд на Преображење 6. августа 1867. године, према досадашњем искуству замењује и допуњава одлуке прве омладинске скупштине овима“.

Али Скупштина није претресла све 34 тачке предлога за своје нове одлуке. Она је претресла и усвојила све до одлуке 19-те, уз учешће у дебати Панте Срећковића, Владана Ђорђевића, Паје Гостовића, Александра Сандића, Милана Кујунџића, Милоша Милојевића (који је тражио да се у побројавање српских покрајина ставе и „Македонија и Албанија“, у којима такође Срби живе), Руси: Андрејев и Губин, даље: Јован Крстић, Трива Рајић, Каменко Јовановић, Рус Бокчарев, Илија Вучетић, Лаза Костић, Стојан Бошковић, Влајко Мајински, Радован Пејић, Никола Томић и Божидар Поповић.

Кад је дошло до одлуке под 19, Јован Јовановић учини Скупштини предлог: „да се таки закључи, ако би какве незгоде наступиле, и омладина се на другом месту састати не би могла: да се јуче прочитани предлози одбора и данас од чести претресени ___као од целокупне омладине примљени, и до идућег редовног или ванредног састанка пуноважно сматрају“. Даље: „А ако се не би времена имало ни да се Годишњи Одбор избере, који је у едној тачки (чл. 27) споменут, то Скупштина признаје одбор, који 6 предлоге за нове одлуке саставио, за Годишњи Одбор“.

Скупштина усвоји, уз бурно клицање, и један и други предлог, С тим да се, по предлогу Владана Ђорђевића, у Годишњи Одбор узме и Живко Карабиберовић, банкар из Београда.

Ово сумарно решавање наговештавало је да се бура од некуд опет приближује... А и без тога, што би могло још доћи, Омладанска Скупштина беше већ „разбуцана“. Члан Скупштине Илија Вучетић, описујући стање Скупштине, ређа како су јој за време договарања многе препреке на пут метане: „два секретара и неколико одборника спречени су и не могу у раду учествовати, поЈЕДИНИ чланови морадоше оставити наш круг“, и зато предлаже „да се прогласи ова Скупштина за свршену, кад смо већ у главном означили, шта има Омладина да ради“.

Овај говор Вучетићев беше сигнал за даљу живу дебату, која карактерише моменат, и при свој уздржљивости говорника коју су им прилике налагале, осећа се велико, оправдано незадовољство и раздражење. Тако, између осталих, Александар Сандић налази

| |

! Карабиберовић је, као банкар, имао налог да, од невидљиво скупљених прилога патриотичних грађана београдских, сваком потребитом члану Омладинске Скупштине изда до пет дуката, за повратак. Грађани су све госте, за трајања скупштине, у своје домове примали и угошћавали, у колико не би били на заједничкој трпези „код Шоповића“.