Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

166 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

да не треба Скупштину за свршену огласити, допуњујући се у току дебате: да би се тако спасло достојанство владе пред светом, да_ јој се не би којешта подметало „чиме би се можда и Србија брукала, на коју већ и онако вичу“, итд. На овај приговор је дао Владан Ђорђевић одговор, палазећи да је у главноме свршен рад, да Скупштина нема даљих услова за живот, и за то је за предлог Вучетићев; а одговарајући доцније Сандићу, рече: да на Србију не виче нико, нити ко сме да реч рекне противу ње, јер нема ни једног међу нама који не би и последњу кап крви жртвовао за Србију, бранећи њену част. Каменко Јовановић потпомаже такође предлог Вучетићев, објашњујући даље, да смо, вели, дошли у Србију као српску земљу, нисмо се ни о шта огрешили, ни дали повода да нам се оваке препреке на пут стављају, а то се ипак чини и баца на нас љага, коју ваља да скинемо, јер смо се владали као изображени и свесни људи. Благодари у исто време, Општини на српском гостопримству. Узеше реч и Руси: Губин, Андрејев и Кутувов; први је изјавио своје сажаљење што се Скупштина мора да прекине, и предлаже да се нађе какав споразум са Министарством, или да се чека да дође Његова Светлост Кнез Српски; други сасвим одобрава да се Скупштина прекине, најпосле, трећи жали да се мора свршити, али кад Српска Омладина сама налази да то треба, он пристаје уз њу.

Исход ове дебате био је: да се усвоји предлог Илије Вучетића, да се овогодишња скупштина целокупне омладине овим састанком закључи и за свршену прогласи.

Алекса Јовановић предлаже да се записник потпише, и то да га потпишу сви часници скупштински; а Владан Ђорђевић: да се стави у записник најтоплија захвалност Јеврему Грујићу „за достојно и либерално испуњавање председничке дужности и заузимање његово око скупштине“ — што би једногласно усвојено.

„И у 6 сати у вече 8. августа 1867. године „чланови омладине — вели кроничар — с братским епроштајем разиђоше се“. А ми додајемо: поневши успомене које се, после оваквог разлаза, могаху понети: топло осећање захвалности и трајно сећања на гостољубиви братски дочек Београђана, и на хладни, немилосрдни испраћај српскога „правитељства“.

једно разочарење више, у низу толиких ранијих, кад год је се тицало буди каквог покрета, који није спадао у званични програм „правитељствене политике“ и личнога схватања оних који су ту „политику“ у дело проводили.

Потпуности ради додаћемо, да је Омладина, окренувши овгко леђа Београду, продужила и даље свој живот, скупљајући се у скупштине: идуће 1868. у Вршац; 1869. опет у Нови Сад; и најпосле, 1870., у Велики Бечкерек — где је био и свршетак једног на широко заснованог, идеално замишљеног, одушевљено прихваћеног покрета. Тесногрудост га је помела у Србији 1867., а маџарска превласт уништила га је 1870. — Али, као историјска успо-

1 У овој последњој години рада уједињене српске омладине, јавља се, доцније познати са свога новинарског рада Светозар Марковић, којн преставши