Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

168 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

„ја се поклоних и заблагодарих на његову расположењу према мени и на пензији, чиме сам ја, вели Алимпић, задовољан. Кнез. захука, кидао је ноктима доњу усницу; стеже песницу, загледао се у патос, па се мучно осмехну.

„Да! пензија! — — И на томе захвалите Гарашанину“. Подиже главу; неколико секунада суморно се гледао, па ће потмулим гласом :

„јест! ја сам потписао вашу пензију. А готов сам да то исто учиним и са свима онима, који се зову моји рођаци, а дају повода да ме моја влада дочекује својим тужбама на њих.

"Опет заћута, па ће јасније: „А мислите ли ви, да ја неби био кадар и што друго потписати за вас 2 Идем те се лечим, па нашта се враћам кући2 Чиме ме дочекују моји

„Довде је — вели — говорио као загушеним гласом и између сваке речи остављао по неколико тренутака ћутања, па тек отпочне да чита. И што је даље говорио, све осетније му је глас дрхтао. Љутина га преовлађивала; од једа је изгледао зелен. Говорио је дуго и све узбуђеније, па замуче кад рече:

„А зар је ко могао мислити, да учини што противу мојих власти, па да се ја опет у Србију вратим; — или се желело да се ја и не вратим више! ја не верујем у све што ми је казивано 0 вама, али да је ваша смрт захтевана, ја се не бих устезао да је потпишем. Зар да ми се каже, да и ви можете бити чије оруђе! А за кога! Против кога 2! Противу мене! — — Противу моје воље! А знате ли ви, шта су хтели Омладинци 2...

„Звао сам и вашега пашенога.2 јели вам се хвално2 И он је као мој сродник ишао на Омладински скуп, па је био одушевљен према омладинцима, не водећи бриге да позна њихове дубље смерове...“

Из овога говора кнежевог, који је сачувала од заборава сестра његова, јасно се види кнежево расположење, или боље рећи страшно нерасположење према Омладини, коју он подозрева неким „дубљим смеровима“, и пита свога рођака: да ли он зна шта су хтели омладинци2 А пре тога наговешћује да се можда желело да се он и не врати више у Србију, изјављујући да би за свога рођака и смрт потписао да је и она захтевана !

Јасније сведоџбе не може бити да је Омладина оцрњена код Кнеза Михаила, и он убеђен с једне стране у патриотичност свога целокупног политичког програма, верујући у оно што му је влада говорила о Омладини и о њеним вођама, нарочито о јеврему Гру-

1 Ранко Алимпић и Јован Белимарковић беху два и на страни школована официра, који су у одсудном тренутку 1858. стали на страну народну и напољу помогли струју, која је избила у Нар. Скупштини и прогласила Кнеза Милоша. Отуда и улоге, које је обојици, уз Стевчу и Грујића, поверовала Нар. Скупштина, до доласка Кнежева у Београд.

2 Овде се мисли на доцнијег саветника Владислава Вујовића, за ким је била сестра Г-ђе Милеве Алимпићке, друга кћи брата Књагиње Љубице.