Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

170 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ници народносне идеје и слободе, уђоше сви у то велико јато, које је своје прво гнездо свило изван Србије, те га одмах затим доведоше у Београд. Али ту баш наиђе и Омладина и њена Скупштина, па и српски Либерали, па немилосрдан отпор, и сустиже их судба коју смо довде изнели, и коју већ знамо.

Али не мање беше струја либерална јака и у народу. Она продираше, као што знамо, и у Скупштину. Последња Народна Скупштина 1867. године била је по људима и по идејама либерална скупштина, којој су и председник и потпредседник, и ако наименовани, били оба либерали. Влада се задовољила само секретарима. Бирачи, који су и против воље владине, слали такве људе у Скупштину, без сумње су и сами били истога духа и расположења, и, у колико је до њих стајало, нису пуштали да мимо њих продре каква друга струја.

Појединци, вароши, срезови, па ки читави окрузи, представљени у скупштинама, беху ношени либералном струјом. Она беше овладала, даклецелим народом. Али, која вајда, кад се не могаше доћи ни до какве организације! А без организације, без вођства, свака, па и најача странка, не може доћи до оне снаге коју она, и ако бројно велика, може да развије само кад има свој центар, — свога вођу.

Вођа народне, доиста патриотичне политике беше сам Кнез; А руковођа државних послова у практици беше влада. За трећу врсту вођства, т.ј. вођства незваничнога, слободнога, које би стајало на челу слободнога народног кретања, не беше места. Свуда тамо где би за владе Кнеза Михаила било додирних тачака на којима би се састали народ и прваци либерални, ту је се увек одмах нашла крута рука „Правитељства“, која се утурала међу њих свом грубошћу својом; и док је народ гурала у гомилу, из које није ни смео ни могио да се расипа, дотле је дочепавала и згужвала свакога „обележеног“ „слободњака“, и отурала га далеко од себе, од народа, па и од саме Отаџбине.

Тако не могаху доћи до вођства Либералне Странке: ни обазриви Јеврем Грујић, прави вођа Свето-Андрејске Скупштине, чији ће „Записи“, пуни верних полит. слика, остати ненадмашни документи о раду те знамените Скупштине, Либералне Странке, његових другова и његовом лично у бурна времена 1858. и пре и после тога; који је доцније осуђен, затворен, па једва пуштен и могаше о својој невољи завапити тек у Новом Саду, где је 1867-ме издао и своје дело: „Правни претрес о пропасти Великога Суда у Србији“, у којој се години, ево, јавио поново на челу Омладинске Скупштине, и с њоме заједно опет био потиснут; ни Стојан Бошковић, који је као професор вршио службу и сам, с друговима, био гоњен и изложен, и изражавао се у субјективном идеализму, који је нашао пробрана израза у далеко доцнијем збирном спису његову „За Просвету и Слободу“ (Београд, 1882.) ; ни Владимир Јовановић, који је свој силни крик дао 1864. чути и у своме „Србенди и Готовану“ па, затим, у свом спису „Србија“, и у листовима ван Србије: „Дневнику“ и „Застави“ у Новом Саду, и „Слободи“ у Женеви; најпосле, поред многих других, до вођства не могаше доћи ни