Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 171

бујни Милован Јанковић, ни енергични Андреја Стаменковић, ни Бутљиви и поетични особењак Јован Илић, који се, у одсудном тренутку, могаше и на свој пиштољ позвати, за поткрепљење својих политичких начела, али не беше, као и од свију њих годинама најстарији Стевча, предестиниран за вођу. Та улога је припала негда школском, а позније политичком другу свију њих, досуђена му логиком догађаја и политичким током ствари у Србији, какав је ускоро наступио — припала је Јовану Ристићу, са којим и Странка Либерална, добивши своју неодољиву хомогеност, упоредо са догађајима, стаје на пуну своју снагу, и узима пресудног учешћа у судби земље и њене историје.

Х.

Кнез Михаило и Јован Ристић. — На завршетку претходног одељка, о свршетку Омладинске Скупштине, нагласили смо два факта: да Либералној Странци не беше могуће да се, због владине стеге, организује, и, изневши имена свих тадашњих главних првака њених, којима не би суђено да прихвате вођство своје странке, изнесосмо и факт: да је вођ Либералне Странке, стицајем прилика, постао Јован Ристић.

Тај факт могао се изрећи тек на десет година после Светоандрејске Скупштине, у којој је старији друг Ристићев, Јеврем Грујић играо највиднију и најважнију улогу. И ако је Грујић, према томе, био вођ и умни инспиратор те знамените Скупштине, који је стајао неоспорно на првом месту међу својим политичким друговима, он сам то вођство у својим записима П. представља увек као колективну радњу свију њих: О Ристићу се у тим записима само спомиње, да је кандидован за секретара те Скупштипе, али су изабрани Ј. Грујић највећим бројем гласова и Јов. Илић. Ристић је од овог другог при избору заостао са 16 гласова и тиме је остао ван струје, која је узела маха у Св. андрејској Скупштини. Ристић је тек, пошто су минули бурни дани Свето-андрејске Скупштине, ушао у политичке послове, а у току времена чак можда и више од главних јунака на самој Скупштини, чију смо судбу на предњим листовима ближе изложили, заједно са судбом Либералне Странке. Ристић је постепено ступао напред и ишао своме времену на сусрет; или боље рећи: време је чекало на Ристића, као што се то дешава у игри судбине многих историјских личности. О каквом вођству његовом не беше кроз свих минулих десет година ни речи; а и од њих је Ристић провео

ПРЕ 1 Ужи круг другова, како га сам Грујић назива, сачињавали су: Ј. Грујић, јов. Илић, Милован Јанковић, Андреја Стаменковић и Ранко Алимпић, а донекле и Јован (Бели) Марковић представници Либерала. Шири круг са овима чинили су, како их Грујић назива „увиђавни Обреновићевци“, са Стевчом Михаиловићем на челу, Тодором Туцаковићем и др. једномисл. школованим посланицима. А најшири круг чинили су остали прости Обреновићевци, махом са села, а сви скупа партију, која је дала пресудну већину скупштинску и била стожер њен, у којој је Ј. Грујић био прави духовни вођ и врло велики тактичар, у важним и у критичним моментима.