Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 1718

толики, да није без разлога један од наших најзнатнијих аутора уставно-политичке новије историје, у једној прилици, при говору 0 политичким личностима, писцу ових редова, рекао: У седмоји осмој деценији владале су у Србији две личности: до 1868. Кнез Михаило, од 1868. до 1880. Јован Ристић.

ж ж ж Година 1858. застала је др. Јована: Ристића, у његовој двадесет седмој години, на положају „столоначалника“ у Министарству унутр. дела, у коме беше Министар Илија Гарашанин.

Остављајући ранију и познију биографију Ристићеву за засебни одсек (Књига ТУ.) ми ћемо се овде уставити на његовој личности и његовим делима од 1858. до 1868. године. Али зато ћемо, не мање, познати целога Јов. Ристића и по његовом темпераменту, спреми, политичким тежњама, које су се, према догађајима који су настали, формирале, као и његова целокупна судба, као јавног радника.

Школован, после свршеног Лицеја у Београду (1847.), као државни питомац у Немачкој (у Берлину и Хајделбергу на универзитетима) и Француској (у Паризу на Сорбони), он се 1854. враћа у Отаџбину, са титулом доктора философије, коју је 1852. добио, пре одласкау Париз, на Хајделбершком уннверзитету. „По повратку у Отаџбину, желео сам да добијем катедру историје; а кад то не беше могуће, ја не примих ни друга, моме спремању несходна звања“, вели он у својој аутобиографији, коју је раније написао, но која је у рукопису остала, а и недовршена, пошто се у Њој износе његови доживљаји само до 1873. године. Како нас, овде, баш тај део његова живота интересује то ћемо се послужити важнијим податцима из ње. Зато ћемо тако прећии његов плодан чисто литерани рад још као ђака на Лицеју, а за тим и у иностранству, где је такође, на немачком, писао о Србији и Србима, као и после, по повратку у Србију.

Ристић је 1858. био дакле млад човек и припадао је колу млаДих, на страни школованих људи онога доба, колу Либерала. Заједно учећи, заједно напредујући, заједно учествујући у великим догађајима 1848. године, ти су се људи сродили и заволели. Ступивши сви у државну службу, на коју су били упућени, и за коју

1! Код кога је Ристић — како је сам говорио свом пријатељу проф, В. Ш. Јовану Бошковићу — имао и прву своју практичну политичку школу.

# Кад је Друштво Српске Словесности, чији је редован члан био Ристић, почело 1858. одупирати се Министарству Просвете, да одржи своју књижевну самосталност, Ристићу је било поверено да за Друштво напише његову одбрану. Она је печатана у особ. књижици: „Распра између пређашње владе и Д. С. С.« а пре тога објављена у Срп. Нов. 1859. — Глас, овако стечен, дао је повода и староме Вуку Ст. Караџићу, да Кнезу Михаилу у једној прилици рекне: „Млади Ристић је, Господару, прави гелертер (т. |. научник). Нема

сумње да је и ова важна препорука допринела познанству и доцнијем приближењу Ристићевом Кнезу.