Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

174 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

су се спремали, млади Либерали су се 1858. затекли сваки у свом службеном положају, неки где су волели и желели, неки, где су их — као и самог Ристића — прилике довеле. Од „изванредног експедитора“ у Мин. Просвете, којим је зачела његова каријера, Ристић прелази у Мин. иностраних дела, а из овога у Министарство унутр. дела, „те сам, вели у својој биографији, у обојима овим министарствима служио редом, као протоколиста, као стодоначалник, као секретар и као началник одељења“.

Тако је дошло, да Ристић није имао непосредног учешћа у догађајима од 1858. године, којима је центар била Народна Скупштина; али их се није ни клонио. Изгледа, као да га је сама судба хтела резервисати за доцније догађаје. Јер нећемо се устезати, а према ономе, што довде знамо шта је све било са главним јунацима из 1858., да тврдимо: да је била срећа, те је Јов. Ристић остао ван те политичке драме или трагедије. Како су ствари од 1860. а нарочито од 1861. окренуле, Јов. Ристић или би морао и сувише млад сићи са позорнице јавнога рада, или би и њега самлеле чврсте руке режима после 1861. када он срећом одлави у Цариград. Да до ових, можда на први поглед парадоксалних закључака дођемо, упућује нас, поред судбе свију тада истакнутих Либерала, свето-андрејаца, нарочито још, најистакнутијега од њих, судба Јеврема Грујића. Нека би се многоме од његових другова могла пребацити и бујност и нетактичност = томе подобне особине, јеврему Грујићу није се могла пребацити ни једна од њих. Он беше обазрив до спорости, резервисан више но и један од њих; у свом веома утицајном раду ну оправданим претензијама скроман често пута до исчезнућа, ма да је ипак увек спажен и цењен; пође као такав и уз лествицу више чиновничке хијерархије и заслуженога политичког узвишења поставши и Министар, и све то није га заштитило од зле судбе, која га је сустигла. Поред ненаклоности Кнеза Михаила према либералним

тежњама онога доба, лична рестаурација најачих људи из времена пре 1858. није трпела људе из 1858. Нова реакција их је, као шт смо већ видели, ломила једног по једног, и кроз читав низ годин“ није их остављала, док их тако рећи, коначно није сатрла и, 53 владе Кнеза Михаила, потпуно немогућим учинила, сместивши нај“ после Јеврема Грујића, са његовим судијским колегама, и у казнени

завод у Карановцу (Краљеву).

Али и Јов. Ристићу није остала уштеђена једна врста сличе судбе и ако пре и из других разлога. Интриге, које су наишле после извршене промене 1858. а нарочито од јануара 1859. по доласку у Београд Старог Господара, повукле су у сапатњу и младога Ристића, и ако за кратко време. При поновном утврђењу чиновника од стране Кнеза Милоша и Ристић, дотле „столоначалник“ у Гарашаниновом мин. унутр. дела, остане без опредељења. Тек указом од 3. марта 1859. буде враћен на исто место, да доцније, по ступању Кнеза Михаила на престо, указом од 10. нов. 1860. год. буде постављен за начелника одељења у Министарству унутр. дела.

а о о

о)