Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 175

Међутим, може се рећи, да је од тада, дужност при мин. унутр. дела, била за Ристића више само номинална; јер је ок, са тога места стално употребљаван за друге мисије, чисто политичке природе, и ван земље, а у области спољне политике, у којој га је, као што ћемо видети, ускоро, с краја 1861. и очекивала његова права каријера.

Да бисмо донекле разумели положај Јов. Ристића и његову неспаженост у догађајима око 1858. вредно је чути њега самог о томе. „До 1859. године — вели ону поменутој аутобиографији — нисам узимао никаква самостална удела у политици; а одатле нисам престајао радити у свима приликама, које су ми се показале. Био сам увек за правац умереног корачања, па сами остао искрено одан том правцу“.

Догађаји, који настају, и у којима Ристић од тада узима учешћа, то ће дословице потврдити.

Тако га, у марту 1860. видимо као секретара депутације, коју је Кнез Милош одаслао у Цариград, да покрене и пепосредно с Портом расправи питања: о наследности и династији Обреновића, о слободном унутр. конституисању земље (доношењу Устава) и о исељењу Турака из места у Србији, ван градова. Ми смо напред већ говорили (стр. 62) о овој депутацији. А меморандум, који је депутација том приликом предала на Порти, био је докуменат о спреми и способности младога Ристића, која је тада већ са меродавнога места оцењена и призната, све и да је депутација опозвана; а сва покренута питања, па и уставно, остала су за доцније.

Међутим, исте године, изврши се промена на Престолу. Кнез Милош умре, а Кнез Михаило ступи на престо 14. септембра 1860. Својом прокламацијом, коју већ знамо, Кнез Михаило отвара „Ново доба“, тако названо, са очекивања, која је народ увелико везивао за личност младог Кнеза, после Старог Господара.

Још смо раније говорили о склоности Кнеза Михаила, да при избору сарадника, исте тражи више из круга интелигенције, но из круга нешколованих или полуписмених приврженика.

Тако су се његови погледи, после цариградске депутације и даље, уставили на Јовану Ристићу. Са каквим улогама, каквим успехом његовим лично и у опште, за то нека послуже податци, које ћемо даље изнети. Према томе ће сваки моћи и сам доносити своје закључке.

Но Ристић није остао само при пословима, који су стављави у дужност. Он је почео правити и сам екскурзије у област политичких и државних питања, која је „ново доба“ избацивало на претрес. Резултат су тога његове две брошуре, под значајним насловима: „Законитост“ и „Реформе у Србији“, које су угледале

света с јесени 1860. Садржина ових брошура објављена је и у Српским Новинама.

1 „Законитост“ у бројевима 117—120 (од 27. септ. до 4. окт.) а „Реформе“ у бр. од 131—134 (од 29. окт. до 4. нов.) 1860. Нешто опширнији нзводи из