Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

176 ЖИВ ЖИВАНОВИЋ

И ми ћемо се за неколико уставити на обе расправе.

Тако у првој Ристић означава: Законитост, као највећу бригу нашу. Тога ради ваља нам установу Народне Скупштине утврдити. Судови да су независни, судије безбедне. Судовима да се поклони администрација; а одговорност министарска — по Ристићу свуда се сматра, као најбоље оружје противу самовоље администрације. Но поштовање закона, треба да нам пређе у убеђење, у крв, у нарав. „Туга нас, вели писац, обузима, сећајући се, како ми сви, кад хоћемо закон за друге, нећемо га и за себе; а кад хоћемо за себе, неђемо га и за друге“. И онда, даље вели: „Не треба променити законитост са слободом. Од ове (слободе) људи не траже много, задовољавају се мањим делом њеним, а ону (законитост) хоће сву, потпуну. Слобода не опстаје без законитости и ова (законитост) ону (слободу) може и ограничити. Све то има свој основ у страсти, по којој људи теже живо и ненасито, да су једнаки између себе. Отуда има чудновата појава, што се Французи, после својих слободњачких идеја од 1719. задовољише

владом Наполеона |, који им место слободе даде једнакост У

законитости“.

Док су тако у Законитости изнесени принципи, по којима би имале да се изведу установе у Србији и у исте приме, дотле је у другој Ристићевој расправи: Реформе у Србији реч о начину, о поступности, којима би се ти принципи у дело привели. Жалимо, да с обзиром на простор не можемо да пренесемо све оне лепе и мудре мисли на ово место, упућујући историка и читаоца на напред наведене изворе, где се оне у целини, или у већем изводу налазе. Али, потпуности ради и с обзиром на време, кад се те мисли јављаху — нешто ћемо ипак уврстити овде, пре но што пођемо даље по стази рада младога Ристића:

„Свако време, говори писац „Рефорама“, прима по које наследство од предходних дана својих. На томе наследству прирашћују нови добитци, ту једрају они и развијају се, па кад им час приспе, доносе и плод свој. Измене, које се добивају овим природним процесом, зову се реформе. Срећни су народи, који их изврше смотрено, разборито; велики су и заслужни владаоци, који схваћају задатак времена, па не сметају току идеја људских !

„Пред оваквим догађајима, треба ли нам мислити, којим путем да пођемо2... Да л да останемо на дединој постељи, са које ћемо, презајући од сваке новости, спокојно дивити се свему староме и прошломе, па са прекрштеним рукама задовољавати се стањем својим за то, што и наши стари нису за боље знали, па су живели; или још и за то, што ће нам сваку потребу накнадити сласт обичаја, у коме би нас новости могле потрестиг Да л' тако, или да прекинемо са искуством света и векова, па да пођемо неком пу-

обе, налазе се и у доцнијем делу Ристићеву „Спољ. одн. Србије књ, П, стр' 59. и даље. Ристић је, када се не би потписивао, писао под знаком „теразија“ што би символично имало да представи умереност или равномер ност, а то ће рећи нскључење скретања у крајност, било сувише у десно, било сувише у лево.