Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 171

столовном логиком, која не застаје ни пред каквим замишљајем; да се стропоштамо у валове агитације, која ће нас једнако држати у неком врењу, из кога се ништа стално не рађа Или ћемо, напослетку, корак по корак, ићи напред, па разборито и смотрено, не вређајући интересе једне класе за љубав другој, свршавати спокојно најсмелије реформе 2

„То су три пута, на раскршћу којих ми стојимо... Ко је, дакле, прави пријатељ напретку, тај не сме бити ни старовоља, ни демагог; ко хоће да олакша задатак, који нам је нови владалац наш положио, да се дође до рефорама сходних „духу времена и потребама земље“, тај нити сме исповедати полумере, ни теорије рушења, већ потребу поузданога, а смелога поступања“.

Прелазећи, даље, на практична питања, писац Рефорама, уставља се на Народној Скупштини, а по том, и нарочито на Савету, као у она времена важној државној чињеници.

„Наш садашњи развитак преставља стање преласка, па и установе наше треба да добију прелазни карактер. С тога је потребно задржати и Савет и Скупштину, ну обоје у напреднијем и савршенијем облику. Овако напредујући, не бисмо почињали с краја, већ с почетка.

„Слабо ће ко захтевати да му се доказује потреба савршенијег уређења Савета, према познатим недостатцима његовим. С тога се може само о томе радити, како ови да се исправе.“ И под тачком 3) својих примедаба на прошлост, рад и уређење Савета, писац вели: „Лични састав Савета имао би бити такођер предмет великога размишљања. Као и свуда, морале би се и у нас означити категорије, из којих би се узимала лица за Савет. Тиме би се добиле гарантије за часност, патриотизам и способност њихову. Неопредељени пак услови, које садашњи наш Устав полаже за избор Саветника, доводи само земљу у забуну, а од ове највише земаљске установе стварају пландиште, у које се шаљу људи на одмор.“

Утисак ових разлагања морао је бити знатан. Рецитирајући ове своје мисли Јов. Ристић, у својој књизи П. Спољ. Одношаји, (стр. 79) после двадесет и седам година (1887) од оног доба, сам карактерише дејство њихово овим речма, које су уједно и карактеристика кнеза Михаила, и објашњавају, за што су онако испали закони донесени идуће 1861 године на ванредној Преображењској Скупштини, и на које је лична воља самога Кнеза могла имати, наравно, највише утицаја:

„Сви су држали, да мисли изложене у „Законитости“ и у „Реформама“ изражавају правац Кн. Михаила. То убеђење делили су и нови министри кнежеви, па су неки од њих почели и спремати, у својим струкама, реформе у том духу. Но наскоро се открило, да Кнез, и ако је, у опште, одобравао тон и правац, који препоручиваху оне публицистичке расправе, ипак није до краја делио и њихове закључке“.

И ускоро видимо Ристића на једном нарочитом послу, а по позиву владе. У напред поменутим фрагментима његове биографије Ристић о томе вели:

Политичка историја Србије 12