Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

72 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Сутра дан одосмо у Скупштину. Ми нисмо познавали ни Мијалка ни Тодора; али чим Тодора видесмо, заволесмо га. Беше висок, леп, одевен и стасит да две очи од њега не можеш одвојити. Од беле горње хаљине, висе му чефкени низ леђа: а сви смо носили лепо „турско“ одело. Скуписмо се ми пожаревачки посланици и договорисмо се да бирамо Туцаковића, а већ их је било и других доста за њега. Е

И ми га изабрасмо, и једва утекосмо са мало гласова, који су дати за Мијалка Раденковића. Чусмо, богме, да Књазу није по вољи. Кад у вече, ето ти опет Ага-Јевте и скупи нас, па ће рећи: Ама шта ви то учинистег Обећасте једно а радите друго. Књаз је много љут на вас. Ја му на то одговорим: да смо се ми, пре гласања, заклели да у Скупштини радимо по души, и да нисмо могли другојачије, а и Тодор је Књажев човек. Ага-јевта ми мету руку на раме, и осмејкујући се рећи ће: „Добра ћеш лола да изађеш!“ а из очију му се види, да само што не рече и он: тако је добро!

Кад смо председатеља изабрали били, новоизбрани секретар Ристић, пред почетак рада, обраћајући се Скупштини, рећи ће: да ми посланици у Скупштини отклањамо личне грдње и нападе, и што би год ко имао лично, нека то изнесе особито, ван Скупштине. Видело се по свему, да је то била Књажева жеља, како се не би ометао главни рад Скупштине. А Ристић није био уз ону владу, да је за њен хатар то говорио. Тодор, као председник, изађе пред астал, наслони се назад рукама, и онда ће викнути: А ја вам, браћо, велим, да што год ко има на срцу, нека баш овде у Скупштини изнесе, сваки предлог, жалбу или жељу. За то смо се мн овде и сакупили, да кажемо у нме народа, шта имамо. Ми смо сваки, браћо, обесили бар по 3000 глава о врат (разуме гласаче, који су нас бирали), и ми морамо овде право раднти и говорити...“ А ми, скупштинари, да га у небеса дигнемо; заволесмо га још и више. А знали смо ми, да је то што је он говорио било намењено главом Николи Христићу, попечитељу унутрашњих дела, који нам свима није био по вољи.

На питање: да ли Несторовић зна, за што је председник ускоро затим одступио, и да ли није то било због предлога о слободној печатњи, он не зна да каже узроке, али биће, вели, да није био Господару по вољи.

Кад смо прво отишли Књазу у двор, као Скупштинари, вели Несторовић даље: он је говорио, стојећи са једном напред исту„реном ногом: „Србија је, браћо, као чаша бистре воде, и само су три капи доста, па да је замуте“. Ми смо разумели да је ово Кнежев приговор на држање тројице истакнутих посланика: Тодора из Крагујевца, Мате из Смедерева и још једног. Обрнувши се по-

! Овако описан Тодор, син Петра Туцаковића, налази се у слици посланика Свето-Андрејске Скупштине, који су ишли у Букурешт да Кнезу Милошу саопште избор. Слика представља моменат пријема депутације, којој је на чел стари, популарни владика Јанићије, подпредседник Совета Станојло Петрови и други,