Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ПРЕОБРАЖЕЊСКА СКУПШТИНА 73

сланику смедеревском Мати Поповићу — блискоме другу и 'пријатељу Тодоровом — рећиће му: немој ти, Мато, да мислиш да ће Србија пропасти, ако ти ниси постао окружни началник. За тим нам је говорио о секретарима: Оно, браћо, што будете у Скупштини решавали читаће и страни свет, па то треба да буде смишљено и паметно записано. Ја сам, вели Књаз, довео два млада школована човека: Јована Ристића и Алексу Романовића, па вам препоручујем да њих изаберете за своје секретаре, кад Скупштина нема у својој средини за то људе. Ми смо, вели Несторовић, тако и урадили.

Туцаковић је само три дана био председник Скупштине. На састанку У, 10 августа, а под ХЛ 31 Протокола Скупштинских читамо ову њену одлуку:

„Пошто је посланик крагујевачки, изабрани за председника Скупштнне, Тодор Туцаковић, писмом од данашњега дана јавио Скупштини: да му је брат, који у селу добрима управља, врло болестан, и да, због тога мора у село ићи, једнодушно закључи се, да се други председник избере, а надлежна власт позове, да нареди, да се у Крагујевцу други посланик на место Туцаковића избере“.

За што је ли ово прави узрок и да ли се не крије иза одласка у село какав други узрок одступању Тодорову2

Одмах идућа одлука Скупштине, истог дана под Ме 32 прибележава избор Мијалка Раденковића подпредседника за председника, а београдског посланика Манојла Јокића за подпредседника. Без неке силе ово није било!

Но вратимо се опет три дана назад, на главни рад Ванредне Преображенске Скупштине.

Августа 7-га Скупштину је свечано отворио лично Кнез Махаило Престоном Беседом. Кнез је осећао потребу много што-шта да каже, и општем сазнању народа преступним учини своје дефинитивне назоре о политичком положају у опште, и начину и правцу којим он мисли владати. Ми ћемо, с тога, навести истакнутија места на те значајне беседе.

Објављујући да је, ступивши на владу, остао при свом вајкадашњем убеђењу, Кнез га ближе обележава овим речма: „да политика унутрашња за Србију може бити само политика помирења, која захтева: да се личним непријатељима опрости; да се прошлост — многоме непријатна — заглади, залечи, заборави, не претресајући на ново 'оно, што је учињено за прошлих 14—15 година, чему краја никад не би било“.

„По гласу моје прокламације могао је сваки видети, којим путем идући ја владати намеравам; а они, који се опомињу садржаја мога писма од године 1853 упућеног на ондашњу господу Саветнике у тој цели, да одбијем од себе клевете на мене потваране, они су велим, с места видели, да се са преласком мога приватног живота у јавни, моја начела нису променила; на против, да сам, ступајући

на владу, без новог избора пута, остао при свом вајкадашњем убеђењу...“