Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

78 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

као тамо 8. 10). Но то није све: Народна Скупштина више нема право донашења закона, већ кроз њу се има само (5. 3) народ саслушати; а Скупштина подноси Кнезу своја закључења, и предлоге своје чини „просто“. Министри се нигде и не спомињу, са Скупштином ради непосредно владалац. Они, министри, не подлеже никаквој одговорности Скупштини. Шта више, при дебати о новом Закону (састанак ТУ. 9. августа, Протокол Мог 26) „предложи се, да се узакони одговорност попечитеља према Скупштини народној. Сврх предлога новог говорише многи посланици — и после дужег претресања: предлог овај би једнодушно одбачен.“ Једном речи: Народна Скупштина, по закону од 17. августа 1861, када је добио највишу потврду, постаја истина неопходна, али безначајна чињеница. И таква је остала за сво време владе Кнеза Михаила.

Али у толико је знатнији делокруг Државнога Савета. Закон о Држ. Савету, такође од 17 августа 1861, када је добио потврду, има 44. члана (5.5.) из којих ћемо навести ове знатније одредбе:

5. 3. Совјета је задатак: а) Да доноси, укида, мења и толкује Законе: 6) Да решава питања о устројенију земаљски власти и војске, 0 оснивању нових авања, о административним подељењу земље; в) Да прегледа и решава буџете прихода и расхода државнога и отвара попечитељству нове кредите; г) Да расматра уговоре, које би књажевско правитељство везивало, било са страним државама, било са приватнима, у колико би такви на терет државе падали, или би у јавна или у приватна права дирали. Осем тога: д) Сва питања о данку, прирезу, као у случају потребе и о задужењу државе, окружија и општина спадају у решавање Совјета. — 5. 4 и 5 решења Совјета важе кад их Књаз потврди; а он може одрећи потврђење Закону. — 85. 7. Први предлог о каквом закону може чинитн Књаз Совјету и Совјет Књазу. — 9. 8. Попечетељи су одговорни Совјету и Књазу за неизвршење Закона.

Ове одредбе јасно показују и износе сву величину права, која су дата Савету. Он је, са својнх 17. чланова, постао Законодавна власт у најпотпунијем смислу. Сва права, која су тек по Уставу од 1869 припала Народној Скупштини, у погледу доношења Закона, буџета, одобравања уговора, зајмова, министарске одговорности и т. д. била су 1861. дата Државном Савету, који је састављен из чиновника, које Кнез поставља, чиме је, у исти мах, Савет изузет испод јурисдикције високе порте, по турском уставу од 1838, чијим је чл. 17. сваки саветник био за српског владаоца неприкосновен. А он сам, Кнез, стајао је сада између Народне Скупштине и Савета. Њему су подношене жеље народне, а он је опредељивао шта може бити Закон, који је Савет после доносио, а Кнез потврђивао.

Формално пак узевши, у Србији је тако утврђен дводоми систем, и ако са скученим правима за Скупштину. Ово напомињемо овде стога, да би се боље разумела и тежња Намесништва, седам година доцније, изражена у беседи којом је отворен Св. Никољски Уставни Одбор, да се законодавна власт повери и Народној Скупштини са проширеним правима и Држ. Савету са распрострањенијим бројем чланова, сталних и привремених. Но да не идемо пред догађаје; ма да смо навели главне одредбе из Закона о Скупштини и Савету, с једне стране да се види стање ствари, створено личним настојавањем новога Кнеза, по ком јеи у ком је он владао за све време своје владавине; а с друге, да се види и какво је државно уређење, и поделу законодавне власти затекао — Устав од 1869. године,