Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

80 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ _

прсте неред и иступљења, ма каква и ма чија, оцењујуни људе све без разлике, по оном што творе, а не по ономе, што они кажу да желе. ж # ж

Настала су времена, као што показује избор Тодора Туцаковића за Преображењску Скупштину и тродневни останак његов у њој, да се више није рачунало ни са Обреновићевцима, а још мање са представницима Либералне Странке из интелигенције.

Док су „Дукатовци“ све више дизали главу, акције Либерала из Свето-Андрејске Скупштине све су више падале, док већ није дошло до отвореног гоњења. То више није била никаква тајна; а само је још недостајало еклатантнијих доказа. Но и они су дошли.

Али пре тога, а историјске потпуности ради, да се опет вратимо нешто назад, на један моменат на самој Преображењској ванредној Скупштини и једно питање, које је и њу интересовало, као и обе њене предходнице из 1858 и 1859. Ми мислимо на

Питање о слободној штампи.

Знамо већ, из ранијих разлагања, да је Свето-Андрејска Скупштина усвојила, и у скупштински закон унела (5 2) начелна опредељења о „Слободи Печатње“, која су, од речи до речи унесена (опет као 5 2) у закон скупштински од 1960, пошто је „МалоГоспоинска“ Скупштина, формулишући измену скупштинског закона од 1858, захтевала „да се изврши друга тачка закона скупштинског“, т. ј. да се донесе нарочити закон о слободи печатње. Али до тога закона тада није дошло. Тако је остало све до саме Преображењске ванредне Скупштине. -

Природно је да је се питање „о слободи штампе“ и на њој појавило.

Али, да би васпоставили историјски континуитет, и утврдили прву појаву идеје о слободи печатње, имамо да подсетимо и на оно, што смо већ на првим листовима ове књиге, а из књиге ! Јов. Ристића Спољ. Одношији стр. 8—9, навели говорећи о политичким странкама у Србији, и о пореклу Либералне Странке.

Одатле знамо већ, да је још на Петровској Скупштини у Крагујевцу 1848, а инспирацијом младих Лицејаца, изнесен захтев народни: да се заведу стручне школе, учитељске, војничке и економске, систематисање плата учитеља осн. школа, периодско повишавање плата професорима виших завода; слобода печатње; слобода научнога предавања и т.д. Први трагови, дакле о слободној штампи воде нас у — једну Народну Скупштину, ону од 1848 године, названу „Петровска“. С тога су ове идеје, као одлуке скупштинске т. ј. као усвојени предлози њени, налазе већи у Зборницима (Зборник Закона и Уредаба св. ТУ, стр, 173).

Независно од тога, идеје о „Реформама“ које беху обузеле све духове у знаменитој 1848 години, беху се угнездиле и у центру духовног покрета тога доба у Србији — у Београдској Читаоници.