Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ПРЕОБРАЖЕЊСКА СКУПШТИНА 81

Ту су претресане и оцењене и тражене „реформе“; ту су, поред старијих људи— који су прво питали (председника „капетан“ Мишу) шта ће то да рекне: „реформа“2! и добијали одговор, да то значи: „преиначеније“ — опет били они исти Лицејци, које виђамо у Војводству на бојном пољу, у Карловцима на прогласу војводе и патријарха и у Крагујевцу на Скупштини. А то беху представници младе домородачке интелигенције, Либерали.

На захтев једнога таквога скупа у београдској читаоници, који је захтев њен Председник поднео чак и влади, и да се с њом договори, он, на идућем састанку „објасни духовима, који беху жељни рефорама, да Србија одавно ужива све оне слободе, за које је устала западна Европа“. Тако између осталог Србија има своју Народну Скупштину т. ј. парламенат; а у слободи да „сваки може носити оружје за појасом и у кубурама, она има своју народну гарду“, најпосле објављује председник: „а ако ко уме паметно да пише, да ће наћи и слободну печатњу“... |

„И скуп се разиђе — вели члан тога истог скупа, Ристић онд. Лицејац: убеђен и задовољан, хвалећи и преузносећи напредак срећне Србије пред заосталним Западом. Сад — наставља он даље у књ. [. (стр. 16) Спољашњих Одношаја — влада поче и сама да предњачи у овом тумачењу. У званичном органу (Срп. Нов. бр. 49, 1848) њеном каже се отворено: „да сви они народи, који се данас волнују, тек оно траже да се добију, што народ српски у Србији живећи већ одавна дјејствително ужива, имајући своје сопствено внутрење правленије и свој устав“.

Тако се цео покрет свршио 1848 са оном мудром олигархијском софизмом: ако ко уме паметно да пише, наћиће и слободну штампу. Формула, за решење питања без практичне вредности, али Е. мања сведоџба о практичном разуму старих државника и „ра-

ошара“.

Десет година после тога, 1858, јавља се питање о Слободној Штампи и то сад на свом правом месту: у Народној Скупштини, са исходом који знамо, све до Преображенске Скупштине, 1861; онда (1858) у одсуству Кнеза, сада (1861) у присуству једнога Кнеза чији је уплив био на Скупштину велики, као и његова ненаклоност према слободној печатњи.

Питање се и ту износи у дебати Закона о Народној Скуп-

штини. То је било већ у почетку рада на ТУ. састанку, 9. августа. У протоколима скупштинским налазимо резултат тога већања.

„Ме 27. Предложи се да се закон о слободној штампи изда.

„Би једнодушно закључено да спомен о томе не може имати места у Закону скупштинском.

„Што се пак самог Закона тиче, закључује се: Писати Његовој Светлости и ставити јој потпуно на благорасуђење: дал' је, и ако је, какав је Закон о штампи нуждан према потребама нашим и наше земље“.

Протокол овај, који је водио секретар Романовић, не вели

ништа: ко је предложио „да се Закон о слободној штампи изда“ 7 Политичка историја Србије б