Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

84 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

То је све! Па ипак то није све! Што није дошло да „Народна Скупштина“ угледа света, то је још најмања штета за саме покретаче Либералног листа. Но, не само што до новина није ни дошло, већ су покретачи били изложени личноме гоњењу.

И ако су се покретачи листа „Народна Скупштина“ јавили 12. дец. за дозволу и добили је од „Управе Просвете“ да почетком године 1861. издају свој лист, кад је полиција узела ствар у оцену, она забрани и појаву листа, у простој претпоставци: да Бе лист бити опозиција „правитељству“.

Покретачи листа, налазећи да су у праву, жале се прво Савету а после и самом Кнезу, позивајући се у обе жалбе на речи из прокламације Кнежеве да је „Закон највиша воља у Србији“. А ако је Закон доиста највиша воља, закључивали су они у својој жалби, њихове новине, пошто нису у опреци ни с којим Законом, морају излазити и они своју реч, дату јавно читаоцима искупити. Следовала су изјасњења „Управе Просвете“, као надлежне, али жалиоци нису добили шта су желели.

Сад тек долази главно. Они добију позив од управника М. Барловца, да дођу у полицију. Не слутећи ништа, кад позвани оду, изјави им управник, да има налог да их уапси. То буде и извршено и то на најсуровији начин: Сви буду бачени у нечисте апсане у сутерену главне полиције, одакле прво изведу напоље лопове и др. тешке преступнике. Тек их доцније преместе „горе“ у бољу собу, а по наредби Књажевој, који је накнадно чуо, каже се, 0 њиховој патњи буду предати суду, који нађе да нема дела. Једва на суду покретачи „Народне Скупштине, после девет дана строгог затвора, буду најпосле слободни.

Нема сумње да је овај случај учинио свој утисак, и био повод за ново покретање питања о слоб. штампи и на Скупштини, која се после 8 месеци састала. А с каквим успехом, то смо већ видели,

Трагови ове афере налазе се још до у месец фебруар идуће 1861 године. Ту се у бр. 14 Српских Новина, налазе два акта „Управитеља просвете, мајора“, Ј. Филиповића, са премапотписом начелника Љубомира П. Ненадовића, један од 28 децембра 1860 Представнику Књажевскоме, као одговор на тужбу коју су Бошковић и Јовановић поднели самом Кнезу; а други од 10. јануара, као одговор Савету, опет на ранију тужбу покретача листа. А ради веће ироније, док су покретачи и у затвору лежали, њихов оглас приљежно су и даље штампале „Српске Новине“. Ми смо га нашли још у листу од 31 дек. 1860 године. Са новом годином 1861, престала је и та перфидија; а да је ствар начинила сензацију, сведочи то, што су још 1 фебруара 1861 објављена горња акта „Управе Просвете“, без сумње ради затишкавања јавнога мњења.

Тако је угушен тај први покрет; а кад је баш ова ствар о једном независном листу у јавности овако расправљана, Кнез је, 14. фебруара 1861 уредника Српских Новина Милана Ђ. Милићевића, ув нарочито своје писмо, одликовао бриљанским прстеном, у знак признања за лепе саставе, које је уредник написао и у листу објавио поводом смрти узвишенога родитеља Кнењежева, Кнеза Милоша. Реакција је ипак ишла даље сасвим мирно.