Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

138 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ _

доста опширно на анализу и избора и личности трепег Намесника, као и положаја два, после смрти трећег, Намесника: „Вас двојица — пошто је трећи умро, морам се тако изразити — примили сте на себе једну дужност часну, велику, тешку и теретну, али кад сте се примили, и пошто сте кочсултирани били, знали сте шта сте радили. Ви ту дужност морате испунити до краја..... Има ли у владајућој странци за то угодне личности, то ви боље знате, који сваким даном са њима посла имате. Мени издалека изгледа, да ви лично са Пашићем доста хармонирате, а тако се и казује и прича. Ако је то, онда разумем да на њега и пристанете и ако му је прошлост незгодна за то. У тој партији би најзгоднији кандидат био Докић. Слушао сам од самог Краља, да вас двојица држите, да би и Сава Грујић био за ваше друштво. Што се мене тиче, ја држим да би то био врло рђав избор. Особине његовог карактера такве су, да би с њим остала двојица најмање знала на чему су. Но, ако би изван тога хтео да иде избор, на вашем месту ја не би ни од најодсудније борбе презао, па куд пукло да пукло, шта било да било, не би пристао на друштво са ма каквим другим радикалом. Ја лично зазирем од подмукле радње Таушановића, који је способан за све, као год и његов бивши колега Баја... Ви сте се свечано одрекли партије, ступајући на Намесништво. Хоће ли Никола Пашић или други остати партијски човек као Намесник, хоће ли на послетку партија, која га буде истицала, бити поштена, да ли неће једног истакнути, за другог гласати, то су питања, која ми се силом намећу, и која морају бити и предмет вашег размишљања“.

Писмо је ово писано 5/17 августа у Минхену, три дана пред промену владе, која је била свршен чак 9. августа. Криза је се, дакле, развијала независно од мишљења краља Милана.

После даљих пет дана, краљ Милан хита 10/22 авг. са новим писмом Ристићу, из Луцерна, поводом вести о извршеној промеви. владе у Београду. Оно је не мање интересантно у погледу расположења краљевских у томе моменту. После датума у заглављу писма, стоји подвучено: „Поноћ“.

„И ако је доцкан, и ако сам, вели Краљ, уморан, не могу да одолим срцу, а да вам не честитам нов кабинет... Седећи сам, искрено да кажем, баш сам бринуо за сигурност престола. Сад ми је срцу олакнуло, кад сам вечерас добио из Париза вест, да је образован нов Кабинет Либерални под председништвом Авакумовића. Он је вешт и паметан. Листу министарства још не знам... Ја нисам смео веровати да ћете се решити на промену правца. Нарочито ме је колебало у мом мишљењу што ми је Персијани (руски посланик) рекао, да је насигурно утврђено, да Пашић буде Намесник, а Велимировић министар председник. Јер иначе по неким симптомима закључивао сам да имате намеру с радикалима раскинути. Но морало је се још нешто, мени непознато, догоднчти ме ђутим, што вас је утврдило у вашој намери. Како му драго, пошто ви лично нисте мог темперамента — Јоца (Белимарковић) више на мене личи — ви сте имали дубоких и јаких разлога, да их врстате на њихово право место“.