Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

140 жив. ЖИВАНОВИЋ

млађи и са исправном каријером пређе као начелник поштанско те„леграфског одељења, а сада управник фондова. Најпосле Рибарац "и Величковић, по годинама најмлађи, били су оба сразмерно мало "у државној служби и дотерали до полицијских писара. Оба су прекинули чиновничку каријеру 1880. године, пошто су их напредњаци отпустили из службе. Као свршени правници, они су оба, по положеном адвокатском испиту од 1882. били адвокати, први стално у Пожаревцу, други у Зајечару и у Ћуприји“. Били су, као тада млађи људи, активни у политици; прихваћени су у Либерал. Странци, јављали се на парт. зборовима и важили су као врло добри агитатори. Слободни по професији, а у непрестаном додиру са народом, они су, уз дотле тесно лично другарство, то с успехом и могли бити. Као такови, пробијали су се на разним из"борима, улазили у Скулштину, а из ове су дошли сад на министарску столицу. Од свих осам министара, једино је Авакумовић у два маха (1880 и 1888) за кратко био министар; а као дугогодишњи секретар и начелник Министарства унутр. дела, уз Радивоја, важио је као добар познавалац домаћих личних и политичких одношаја; а као члан Касације и адвокат и као добар правник важио јеим као правни писац. По уласку Ристића у Намесништво, водио је „Авакумовић партијске послове и био председник Глав. Одбора.

И ако по нарави тишији и годинама знатно старији, Авакумовић је са Кундовићем, Рибарцем и Величковићем, као и другим адвокатима београдским чинио пре образовања владе т.зв. „адвокатску групу“ у Гл. Одбору, у Странци и у Скупштини. Њихова та заједничка црта и ближа приврженост, одржале се, као што ћемо видети, и у самом овом министарству (у које је Кундовић тек доцније такође ушао, и веома је роптао, што га је та почаст при образовању владе мимоишла). Насупрот томе, била је група старијих и умерених људи, као што су: Алковић, Стојановић, Богићевић, Бошковић и Гвоздић. То су све махом билиљуди стручне спреме и каријере, по темпераменту мирни, а по давнашњим симпатијама Ристићевци у најлепшем смислу речи. Посредном наваљивању Ристићевом попуштајући, они су махом и пристали да уђу У Министарство. Њима је мислио Ристић да темперира бујнију па често и безобзирнију адвокатску групу у Министарству. С колико успеха видећемо у даљем развоју одношаја, и у самом кабинету и у целокупној политичкој ситуацији. Ове пак личне напомене дуговали смо историјској потпуности и бољем разумевању свега оног што ће још следовати.

Прва је потреба, разуме се, и једне и друге, и Либералне и Радикалне стране, била: да се што пре објасни положај. Либерали су требали да оправдају улазак у одговорну власт, Радикали пак свој пад. То су обе стране и учиниле, као по договору, једног

г По положеном адвокатском испиту, оба ова тада млада и мало позната ч0века, препоручена су пријатељима преко партијског листа, И први, који је о њима казао јавно ту топлу препоручљаву реч (а на њину молбу исказану пред „Златним Крстом“) био је писац,;