Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 161

прилично запела, да је Ристић једном пред писцем љутито узвекнуо: „Ја им тражим државнога Министра, сни ми потурају своју камерадерију!“- Најпосле се — 8. марта 1893. криза сврши наименовањем В. Кундовића!: за мин. народне привреде, а мин. финансија Стојановић остане и даље као заступник мин. грађевина.

Кад је Председник министарства у јануару изашао са својим“

предлогом, да се четири министра неадвоката не кандидују, онда је то била очевидна намера да се изврши претходна мера за концентрацију свога рода у самом Министарству. Иницијатори овог предлога хтели су да и другу половину Министарства имају попуњену „својим људима“, јер у те нису могли доиста рачунати: ни Алковића, ни Стојановића, ни Гвоздића, ни Ђорђевића. Сви ови, иначе над сваким прекором узвишени људи, нису им били довољно гипки, ни довољно интимни на начин, како се та интимност тада разумевала и која је бркана са солидарношћу чланова владе, у ком погледу нису се ни именованима могли чинити никакви прекори ни замерке. Ма да ми знамо одавно за две струје у Либ. Странци, нарочито од одласка Ристићева у Намесништво, и тиме је све ово лако било разумети; али опет за то, није се дало извинити. Сви су ти људи склањати, неки (нпр. Алковић) чак и мољени и салетани од сваке руке, да уђу у Министарство. Они су уласком поднели и велике жртве. Алковић је те јесени навршивао 30 година своје мирне професорске службе (заједно са Дим. Нешићем и Ст. Марковићем) с правом на пензију. Стојановић је имао свој независан, господски положај као Директор Железница, па и Гвоздић је један одличан положај управника Фондова променио за буран, као и Ђорђевић, мирни Ђорђевић, примерни проф. Велике Школе. И сви ти одлични људи, добри либерали, и без 06зира ва то што су још и Министри, требали су да буду у неку руку искључени из онога права, које је могао имати и буди какав механџија или неписмен сељак. Ово багателисање ишло је до уврелљивости, коју је тешко било без поговора отрпети једном човеку, који строго полаже на своју част. 2

1 Велизар Кундовић био је по политици старији и од Рибарца и од Величковића, а по годинама вршњак Авакумовићев. Кундовић је по смрти Јоце Бошковића, умео сачувати Лозници њен либерални карактер — која га је слала у Скупштиву — и у најтежа времена, почетком осамдесетих година, када је сила напредњачка све ломила, са чега је и Кундовић допадао тешких положаја. И ако су му савременици пребацивали многу безобзирност у приватним одношајима, Кундовић је у политаци био бољи од многих тиме, што се одликовао лепом отвореношћу и никад не радећи са задњом мишљу. Кундовић је се бавио и трговачким пословима, као извозник и био је имућан човек. Доцније се пресели у Београд, где је умро, на жалост без завештања, а носио се мишљу да своје имање завешта, како се јед-

. · ~ г ном изражавао, на осигурање своје Странке, која би имала свој дом, који би јој он оставио.

# Још прво вече, када је Предс. Министарства изашао са познатим предлогом, и одмах по разлазу Глав. Одбора, Алковић идући са писцем кроз дебели снег рећи ће; „Е, куме, не возим се ја више са Авакуковићем на једним колима, Сутра ће он имати моју оставку!“ И, као што знамо, одржао је реч, чак и против жеље Ристићеве, који је жалио његов излазак из владе.

Пол. Ист. Србије Ш 1