Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

с"

УСТАВНО ПИТАЊЕ. ПАД НАПРЕДЊАКА 559

одредбе закона могле лепо помирити са одредбом Устава, и ако је овај Закон био велика потреба, Краљ одбије потврду; а и за други, још важнији Закон о стечајном поступку изјави, да би давао повод сукобима са суседним аустро-угарским властима. Влада је већ извукла консеквенције из овога, али се још уздржавала, да учини последњи корак. Требала је да дође и једна увреда, па да се учини крај несносном положају. Председник Манистарства дође послом у двор, бозна, још је био и позван и ађутант га пријави, Дуго је морао чекати, док је код Краља био Никола Ј. Петровић (човек аустрофилских расположења, и од поверења Краљева у то доба) по чему, то је овде споредно. Новаковић не хтедне примити ово понижење до краја, узме капу и деж. ађутанту нареди да каже Њ. В. Краљу, да је он отишао. При првом виђењу, дође до озбиљних објашњења и Предс. Министарства, пошто је изговорио Краљу што му је на срцу било, изјави, да ће влада да — поднесе оставку. Наравно, да је и он имао прилику да чује од Краља што шта, што га је утврдило у уверењу, да је време да — иде, и ако се, изгледа, Краљ чувао да директно заиште оставку од владе, да дакле са себе збаци узроке кризе. 4

То је морало бити око 12. дец. јер 13. децембра, у бр. 147. „Видела“, на челу листа, изађе ово официозно саопштење: „Очевидно је, да се у извесним круговима у Бечу и у Србији жели промена садашње владе и одступање г. Ст. Новаковића. Није наше да тражимо објашњења овој жељи, јер ће се то све временом само собом осветлити. Али у тактици, која се у телеграмима и белешкама инспирисаних новина показује, распознаје се разговетна тежња, да се кривица за евентуалну промену набаци на Напредну Странку, или да се у њој како изазове расцеп. Овлашћени смо из кругова саме Напредне Странке, који су најбоље обавештени, да ову измишљотину најкатегоричније демантујемо и да изјавимо,

да у Напредној Странци никаква расцепа и несклада нема, и да

Нар. Скупштина, сваколика у групи чврсто стоји уз свој познати програм и своје осведочене вође,“

Ово саопштење, без сумње је срачуњено на „извесне кругове у Србији“, т. ј. на двор, а затим и на адресу Русије, пошто су Напредњаци, а нарочито овај кабинет Ст. Новаковића, почели видно од негд. конзервативео-напредњачке аустрофилске политике нагињати Русији. Да ли су и „извесни кругови у Бечу“ радо видели смену Напредњака а долазак Радикала, то ћемо овде оставити.

И Влада и Напредна Странка имали су да рачунају са одступањем; а ова саопштења имала су циљ, да кривицу за кризу збаце са себе и поставе је на право место. Сутрадан по овом изјасњењу, јавио се у Скупштини познати нам „Предлог о промени Устава од 1869“ где је одмах и усвојен. Истога дана, 14. дец. влада је поднела оставку. У „Виделу“ бр. 149 могло се читати ово друго саопштење : „Кабинет г, Новаковића, после пуних 18. месеци управе земљом, дао је 14. ов. мес. оставку Њ. В. Краљу, која је примљена. Разлоге нећемо да извосимо ит. д.“