Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

360 | жив. ЖИВАНОВИЋ

Није тешко назрети прст Краља Милана у овом новом обрту. Без обзира шта ће после доћи, он је редовно чинио све што је могао, да да осетити његов гњев и моћ свима онима, који су се осмелили, да што учине противу његова ауторитета. Осветио се „1. априла“ 1893. Намесницима за њихово држање приликом доношења Закона о његовом прогонству“; осветио се у јануару 1894 из истих разлога и Радикалима; сад се светио и Ст. Новаковићу, што је имао смелости да у свој Програм стави и то, да се бив. Краљ Милан не може базити у Србији. Прво његово приближење границама Србије, већ је извело потрес, коме је жртва било Мивистарство Ст. Новаковића. Краљ Александар, по својој природи, није имао скрупула да се стави, као владалац, на расположење, да све ово изврши и да, једног по једног, тера своје пријатеље или у незадовољнике или бар да их све више учини индиферентним према његовој судби.

Кад је 15. дец. Новаковић писмом известио Скупштину да је Министарство дало оставку, ова је тај глас, који јој није био нов, примила са жаљењем и изјави: „да је кабинет Стојана Новаковића уживао потпуно поверење Скупштине и благодари му на озбиљној и родољубивој служби отаџбини и престолу“. И — престолу!

После четири дана, 19. децембра 1896 била је решена и судбина ове Скупштине. Министар унутр. дела у новом кабинету, после саопштења да је владу обргзовао Ђ. Симић, прочитао је указ краљев, којим се Скупштина за 1896 годину закључује. И да јој није крајем ове године истицао мандат, она се више не би састала. За владом, отишла је и Скупштина ; али се десило нешто, што се нико није надао: отишла је и сама Напредна Странка.

„Видело“, бр. 150. од 20. децембра 1896 — одмах сутра дан по закључку Скупштине, — донело је овај сензацнони проглас:

„Напредњацима“,

„Узимајући у рачун све прилике, у којима се у Србији развијао политички живот последњих година; узимајући у рачун преданост Србији и престолу, којим је Напредна Странка у врло тешким околностима, примила учешће у изборима 7. априла 1895.; изводећи из тога, да Напредна Странка нема више погодаба, потребних да свој задатак у политичком животу Србије озбиљно и правилно врши,

„Главни људи Напредне Странке, на свом састанку, држаном 18. децембра 1896. године, одлучили су: да се Напредна Странка распусти.

„Моле се овим сви одбори, сва средишта и сви чланови Странке у унутрашњости, да свој страначки рад напусте и своју досадању страначку организацију растуре.

„Партиски орган „Видело“ овим бројем престаје излазити.

„Пошто су се чланови досадашње Напредне Странке вазда одликовали оданошћу Србији и верношћу престолу, очекује се, да ће они и у будуће, у новом положају обичних грађана, независ-

пи ас. те5-

Слим пер ке