Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

УСТАВНО ПИТАЊЕ. ПАД НАПРЕДЊАКА 361

ни од сваке партијске обвезе, остати верни досадашњој својој традиционалној врлини.

18. децембра 1896. године. М. Гарашанин с. р. у Београду

„Главни људи Напредне Странке“ примили су веома к срцу цео овај догађај. За њих он и није био лак, а још мање пријатан. Све ово што је кризи претходило и што се за њена трајања испољило, јасно показује, колико је двор био овом приликом безобзиран. Распуштање Напредне Странке има, дакле; карактер демонстрације према двору. Срџба-којој је нарочито Председник Министарства дао одушке, и пре и после владине оставке, сведочи о раздраженом расположењу људи, који такво поступање нису заслужили од стране двора и Краља. Могле су се опозиционе Странке, као стари непомирљиви противници, искрено радовати, овом приликом, паду владе, надајући се, можда, наслеђу за се; али Краљ је имао разлога да са штедњом поступа с људима, који су, често на своју штету, претпостављали и некад и сад, интересе двора другим којим. Напредњаци нису имали за динанстију Обреновића оних заслуга, као Либерали, али су они, нарочито од 1880 године и сувише своје рачуне помешали са Краљем Миланом. Али, ни Краљ Милан, ни његов син, нису никада, у политици били људи нежних обзира, кад год су имали какав чисто свој рачун да изведу. А ми ћемо већ видети, да је Краљ Александар имао рачуна да сад „увуче“ и Радикале у владу, и да би то убрзао, срушио је скоро на пречац и безобзирно једно стање, које му и по себи није могло бити неповољно, а још мање по државничким намерама једнога Стојана Новаковића.

Мислимо да дугујемо историји, ако, као илустрацију расположења и људи овде изнесемо оно, што још знамо из времена разлаза двора и Напредњака, крајем 1896 године. Обичај је да чланови владе која одступа оду владаоцу на „опроштајну аудијенцију“. То је урадио и Новаковић са друговима. МИ кад му је Краљ изговорио своје уобичајено очекивање, да ће га и у будућности помоћи својим искуством и т. д. Новаковић је — причаше писцу о. д. Јов. Ристић, коме се сам Краљ Александар пожалио — на доста безобзиран начин одговорио Краљу: „да ће се он њега — Краља — у будуће добро чувати у политичким стварима“. Краља је то уболо, али није могао иишта против тога. Прекор је био и сувише оправдан. Кад је после непуних месец дана славио Новаковић (Св. Јована) Краљ му врло ласкаво честита, а Новаковић се правио свему невешт, није отишао ни да се захвали ни самим уписом у књигу дворску. Краљ није престао облетати око Новаковића, узевши му за тим сина за питомца, и што није могло превити политичара, омекшало је родитеља: он је на томе захвалио, Али је далеко био од тога, да промени мишљење о Краљу и двору. О томе писац о. д. има још један савремен податак. Нашав се са Новаковићем, с пролећа следеће 1897. у Топ-

"