Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

378 | ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

родности, које је раздробљену Италију ујединило, — могу гледати са поуздањем у своју будућност“.

И ако је писац овог поздравног чланка задржао првенство на Балкану Кнезу Николи, учинивши га заставником у српско-бугарско-прногорској заједници, ипак су се у одсудном тренутку разбиле све наде и гостију и домаћина на буди какав споразум „у најозбиљнији час“ јер се овога пута тицало нечега ништа мањег но деобе још заостале Турске на Балкану. Претензије црногорске биле су, кажу, врло велике, а Шумадинци нису ни могли, и ако су неки из свите краљеве, кажу, хтели дати оно што ни сами нису имали. Тако се, после подужег гостовања, које по спољашњости својој није било оскудно, Краљ и Министра крену и без „братскога споразума“ са Цетиња, пут Котора ватраг у Србију. Кнез Никола и цео дом његов испратили су их све до Његуша, где је у старини куће Петровића била закуска, одакле се стигло пред вече у Котор. У јутру 26. априла стигло се у Трст, а одатле — у Беч (у Београд је стигао Краљ 29. априла) а доцније је дошла на ред и исповест Краљу Милану, који је био пун срџбе и прекора због овога пута и онога, што се на Цетињу, ма и на празно уговарало. Но, он за то није имао право. Његова лична надутост према свему што је црногорско, није му давала право да мути један природан однос две државе истога народа. Наравно, да је и он у политичком неуспеху овога пута нашао ослонца да излије своју срџбу на Радикале и њихову целу политику.

И доиста: уображени „споразум“ са Бугарском и никакав „споразут“ “са црном Гором“ били“ су јалови резултати српске политике с пролећа ове значајне. .1897..године. Својим трчкарањем влада давала је привидност да нешто ради; авизирала је тиме јавне ни тајне српске противнике да буду на опрези, открила сеи изложила критици и укрштању свога рада и својих планова — ако је какве у опште имала — а свим тим није апсолутно ништа привредила. Ставила је и Србију и себе само у положај подозрења, који никада није доносио користи, али је за то праћен увек осетвим губитцима.

Велика Источна криза која је достигла своју кулминациону тачку у грчко-турском рату, прошла је тако без икаквог, ма и најмањег успеха српске политике, Све се расплинуло у ништа, м,ако сујаналбрау руку, извршене војничке припреме на које Је, сем ре довног буџета, издато. близу десет милиона у то-време, Но то је све остало непримењено, није се дошло ни до каквог бар покушаја, ма и дипломатским путем, разумемо покушаја ка праву адресу, а то беше Турска.

Савремени меродавни политичари и у Влади и у Странци „на коју се влада ослонила“ не могу се потужити на опозицију, да им је што одмогла. На против, из кругова опозиције потицали су добронамерни и озбиљни савети, који да су послушани, можда би ставили владу у повољан положај, да са свим другојачије закључи свој политички биланс те године.

еме, на које је, сем ре-_

ИЕ деловао