Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА. ВЛАДИ 379"

На таквом једном савету, који је потицао од самога Јована Ристића, овде ћемо се нарочито уставити. Још пре формалне објаве рата Грчкој, од стране Турске, са погледом и оценом опробанога познаваоца одношаја на нашем Истоку, после посете у Софији, а пре одласка на Цетиње, Јов. Ристић је ценио положај као критичан.

Ценећи тако положај, Ристић се реши на један важан корак. У нарочитом мемоару упућеном Краљу, изложи он целокупно стање ствари, како га је он, у свој његовој озбиљности схватао, формулишући и захтев, који би Србија могла сад, у овој реткој прилици, ставити Султану и Порти, а уједно одредивши и начин, како да се тај захтев изнесе. Захтев би се састојао у установљењу Српског Егзархата у турском царству, са седиштем у Цариграду; а начин да се тај захтев изнесе био би тај, да се Краљу Милану повери, да он, у ванредној мисији, лично одеу Цариград и захтеве Србије Султану поднесе. Установа Егзархата има већ свој претходни случај у егзархији бугарској, док би васпостављење Пећске Па-. тријаршије ваљало оставити будућности. Избор Краља Милана према коме Ристић у том мемоару писму наглашује своје незгодне личне одношаје — да он буде носилац такве једне мисије, оправдава се његовим високим положајем, као и његовим личним добрим познанством са Султаном још од 1889. када је, по абдикацији, ишао у Цариград, Света Места и на Исток, а и његовом личном окретношћу, да му у датом оквиру, успешно изведе задатак.

Краљ је примио овај предлог вође Либералне Странке и писцу овог дела, коме је Ристић читао тај свој предлог, није познато, да ли је и кад, Краљ и влади или бар Мин. спољ. послова Симићу поверио његову садржину, али зна, да се Краљ изразио повољно о умесности предлога. А и какво би се друго мишљење могло имати о предлогу, који је тако правце водио к циљуг Наравно, то

"се све кретало у сфери субјективних назора, и с тога се Ристић

реши, да се мисао о таквој мисији лансира и у јавност. То је после неких претходних чланака, који су се бавили расправом питања о Српској Народној Цркви у Турскеј — и учињено у „Српској Застави бр. 32. од 15. марта, у првом чланку, који је носио наслов „Српски Егзархат“, који је, према интенцијама Ристепевим, а у смислу предлога његова, написао пасац о. д. Ваља знати, да је се Ристић у то доба осећао, више но обично дотле, слаб, нарочито од Сретења те год. у очи кога су дана обично бивале забаве либералне, а овогодишња била је последња у свом роду. Његово целокупно здравствено стање, полако али постојано, било је у опадању. Само његова велика умереност и пажња, одржавали су га на ногама и у пословима. С тога је Ристић своје жеље и мисли за јавност чешће поверавао перу писца овог дела, који је већи иначе руководио, као главни уредник, органом Странке.

Чланак, о коме је реч, поред осталога, садржавао је и ове мисли:

„Питање о еманципацији Српске Цркве у Турској, не миче се с места. Дрхтавом руком држе Патријаршија и грчки Св. Синод