Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 395

„Ја а моји другови — изјављивао је Председник Министарства: — када смо се, позвани поверењем Њ. В. Краља, примили колико часног, толико и тешког и пуног одговорности задатка, да у мучним спољашњним и унутрашњим приликама прихватимо управу пословима државним, били смо прожети уверењем, да се решење Уставног Питања намеће као полазна тачка, као неми. новна и неопходна подлога за сређивање свију других питања државних и на пољу политичком и адми 'истративном, и на пољу економном и финансијском. Наш Програм рада био је и утврђен у том духу. Према томе програму, сада би у току јуна месеца, имао бити већ свршен Уставотворни посао Велике Народне Скупштине. Сазвана би била, по обновљеном Уставном реду, Ванредна Скупштина ради свршавања прелазних послова и доношења закона, потребних да се Устав фактички уведе у живот. А затим још у децембру, пре истека дакле ове, 1897 године, састала би се Редовна Скупштина, да донесе буџет и узме удела у вршењу других послова државних, који улазе у круг њене надлежности.

„Цео тај план пореметили су познати спољашњи одношаји, чији је замашај за животне интереса српске био очевидан. Све јавно мишљење, и обе политичке Странке у земљи, сложиле су се с владом у мишљењу! да у таквим приликама сву пажњу треба обратити на то, како би српска држава могла што спремнија поћи на сусрет свима евентуалностима, те да се сложним патриотским прегнућем накнади оно, што држави даје уставна сређеност, кад сад већ друкчије није могло.

„Али, кад је већ једном неодољивом силом прилика уставно питање морало бити одложено — — Влгда је осетила потребу, да начином, који је једино могућ, путем, који јој једино стоји отворен, дође у ближи, непосреднији додир с народом. ИМ она је

„позвала народ, да јој преко својих представника, преко Нар.

Скупштине, онакве, какву је Устав, који је данас у снази, организовао, даде своју сарадњу и поткрепи је својим јасним, несумњивим, изречним поверењем, ако и она, као што се нада, то поверење народно ужива.

„Састанак Нар. Скупштине постао је жива, неодољива потреба државна и стога је влада сматрала, да јој дужност налаже, сазвати Народну Скупштину, кад већ друкчије није могуће, према оном Уставу, који је она, као и сав српски народ, осудила и чију је промену записала на челу свога програма...

! Председник министарства има право што се позива и на мишљење „обе Пол. Странке“, од којих је једна и Либерална. Она је доиста чак донела и резолуцију (17. априла) да се уставно питање, с погледом на спољашње прилике, мора ставити у другу врсту. Али оваква изјава Либералне Странке условљена је изричним захтевом: да влада доиста изведе своју спољну акцију, и указан је пут и начин, како да се та акција успешво упути. Међутим, шта видимог Док је влада свој унутрашњи нерад правдала спољ. акцијом, она је своју „спољ. акцију“ свела у којекаква путовања и не додирујући ниједно главно питање, те тиме дала само такмацима српским оружје у руке, да се на наш рачун користе, и користили су се.