Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 97

њених, нарочито за финансијску струку, где се и имала сад извојевати главна битка. Мобилизација је почела још поодавно, а одмах по реконструкцији кабинета та је битка почела у пуном јеку. Док не пређемо на анализу овога знаменитог догађаја, уставипемо се на другом једном, опет у области спољашне политике. То су одношаји Србије према Бугарској. |

МШ.

Први одношаји с Бугарском. — Кнежевина Бугарска, у својим првим гранвцема између Дунава и Балкана, производ је у првом реду руских жртава, а за тим Берлинског Конгреса. Русија је ослободила бугарски народ, а конгрес је поставио границе бугарској кнежевини, као и одељеној самоуправној области, јужно од Балкана, која је добила назив Источна Румелија. Кнежевина Бугарска била је берл. уговором опредељена као вазална према Турској, а Ист. Румелија сматрала се као провинција Турске, са гувернером хришћанином на челу, иначе самосталне управе. И Кнежевина Бугарска и Источна Румелија остатци су од велике Светостефанске бугарске државе, која је од Дунава и Црнога мора ишла до обале Јегејскога Мора, са пристаништем Кавала, а на запад све до Охридскога језера, обухватајући, као што знамо, чак и Пирот и Врању. Једним потезом пера, припремила је Русија и ослобођење и уједињење „бугарског“ народа. Стварајући Свето-Стефанску Бугарску и изводећи је на целом западном пространству њеном из њених природних и народних граница, учинила је то. велико дело на рачун и историјских и етнографских права Српскога Народа. И дан данас је остала необјашњена ова историјска неправда, ма да је на Конгресу у Берлину пало све оно, што је створено у Сан-Стефану, док се није дошло до нешто уравнотеженог стања и расположаја снага на Балканском Полуострву, док није 1885. извршено и фактично присаједињење Ист. Румелије кнежевини Бугарској, да тек 1908. године у једној аустро-бугарској конспирацији, уз анексију Босне и Херцеговине буде и формално признато.

Остављајући на страну овај предмет, са којим смо се довољно бавили у претходној књизи |, и о коме ће историја наћи довољно и аутентичних података на познатим изворним делима, која о томе времену говоре, ми ни за тренутак нећемо потцењивати сву величину жртава и великодушности руског цара Александра !., и руског народа, наспрам Бугарске. Јер је доиста редак пример у Историји, да је једна, и ако сродна и једноверна држава, тако из ничега, и скупим жртвама, подигла један народ и створила му државу, снабдевши је свима гаранцијама и с поља и унутра, потребним за развој и живот, као што је то 1877—78. учинила Русија за Бугарску. Посредно има ту и наше српске заслуге и наших жртава, и кад се буде Историја у будућности уставила на рођају Бугарске и њене слободе, неће ни српском народу, а поименце Србији, отказати ту заслугу. Као што доиста не би можда, ни дан данас

Пол. Ист. Србије 1