Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

98 жив. ЖИВАНОВИЋ

било Бугарске, да није било руских жртава, у равној мери не би било ни тих руских жртава ни подвига, да српско племе није годину дана раније, 1876, прво отворило крваву игру велике источне драме у осмој деценији! Х1Х. века! ИМ каква трагичност судбе! Србија је, после свршених и српско-турских и руско-турских ратова, имала прво да брани своје пределе и своје интересе и од саме суседне Бугарске, и то Бугарске још у повоју, над чијом је колевком са толеко ревности бдила велика братска нам Русија.

Али и ако је све ово по себи разумљиво, неразумљиво остаје ипак, за што је од свега тога протекционизма руског према Бугарској, требало да трпе интереси српског народа, тако оданога Русији и то да трпе баш онде, где је српски народ, према савре меном политичком стању најаче истакнут и врестављен — у Србији. Требала је да дође даља будућност, и догађаји из великог светског рата 1914—1918. па да се тек и Руси и сва Европа увере о величини бугарске незахвалности и да виде зашта је све способна ова сумњиве крви раса.

Ми ове историјске моменте, изнесене у књ. |, и на овом месту истичемо, колико да у правој светлости изнесемо следећу фазу српске ондашње политике, према новом „словенском“ суседу, Бугарској. После берл. конгреса, није се ништа више дало ни за длаку мењати на свршеком чану, оличеном и у новој држави Бугарској. На против, сад је ваљало озбиљно увести у своје политичке рачуне и овога новог чиниоца и, сходно интересима Србије и доброг суседства и поступити. То је ценио и руковалац спољне политике Јов. Ристић, кад је у Скупштинама, које су претходиле, увек истицао потребу добрих одношаја са Бугарском, Тако је Ристић, поводом једне интерпелације о злостављању Срба сељака у Кули (видински крај), који су према новој граници остали у Бугарској, 16. децембра 1878 год. у Скупштини говорио, између осталога и ово: „Ми можемо сажаљевати то што се догодило на тој страни, али се не можемо мешати тамо. По томе не би било благоразумно да покрећемо таква питања, јер што год би ишло да ремети оне границе које је берл. уговор утврдио, могло би створити претходни случај (прецеденцију), који би могао и нама штетан бити. Тако је покушавано, на путу дипломатском да се поремети на једној тачци наша

граница која је берл. уговором утврђена, па су вел. силе тај локушај сузбиле... Поврх свега, ми као старији на пољу препорођења, треба да будемо умеренији од оних, које спомиње интерпелант (Бугара). Ако се између Бугара налази таквих људи, који нас вређају, не треба том појаву велику важност да поклањамо. Младе су државе као и млади људи! Ми смо старија држава према Бугарској, ми имамо више искуства и за то треба да им дамо пример уме рености и да радимо та«о, како ћемо имати међусобног поверења. Ми од Бугара немамо никаквог ближег и сроднијег народа (чује се врло добро!).“

Но пре но што прибележимо моменте првог званичног додира са новом кнежевином, потпуности ради, споменућемо овде још неке