Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

102 жив. ЖИВАНОВИЋ _

за све државе, и сем погодбе од 26 јуна 1878, није учињен даље ни један позитиван корак за утврђење новога уговорног стања. Једино што је у преговорима, који су до сад, поводом закључења жељезничке конвенције вођени, обострано констатовано: да између Србије и Аустро-Угарске не може бити царинскога савеза, о коме је била реч у члану 2 посебне погодбе од 26 јуна 1878, као о једном од начина по коме би се нови трговински одношаји засновали, и који ће се — како се у тој погодби каже — „проучавати“. Тако је, у току преговора, најзад дошло, да је питање о железници одвојено од питања о тргов. уговору; прво је решено, друго је с јесени 1880 постало акутно. | |

И ако, као што смо рекли, за читаве две минуле године, питање о регулисању српско-аустријских трговинских одношаја, не само није крају приведено, но није се ни с места помакло, ипак то не значи да са обе стране није ништа за то решење чињено, На против, радње и дипломатска преписка била је жива и врло је интересантна за доба Министра Андрашија, као што је доцније постала врло карактеристична, нарочито за аустро-угарску страну.

Међутим десило се нешто, што је без сумње утицало погоршавајући на целокупност ових важних преговора. Гроф Јул. Андраши Министар Спољ. Послова престао је то бити, а тај положај заузео је барон Хајмерле, други заступник Аустро-Угарске на Берл. Конгресу. Са Андрашијем, кога Ристић на једном месту назива правим мађарским каваљером и у добром и у лошем смислу те речи, као да је нестало и добре воље, коју је овај руковалап аустро-угарске спољне политике, и ако са предохраном интереса своје државе, увек у довољној мери уносио у све преговоре са Србијом. Барон Хајмерле био је у том погледу нов, непознат човек; али он није дао дуго на се чекати, да се буде одмах на чисто, с ким се има посла.

Нови министар спољних послова у Бечу, пребацио је трго: винске одношаје Србије и Аустро-Угарске на сасвим другу, нову основицу. Управо, он је ставио у покрет сасвим нове полуге, не да то важно питање унапред помакне, већ да га просто искрене, да га претури, да запречи пут сваком сношљивом преговору у опште, и ако га је формално продужавао, и да тако Србију, и пре сваког уговора, принуди на потпуну капитулацију; и тек онда, пошто Србија капитулира, да се, са положеним оружјем, поведу преговори о закључењу трговинског уговора, пошто би унапред признате све користи биле на страни Аустро-Угарске.

Тај изненадни захтев за капитулацију Србије садржан је у ноти од 4. јуна 1880, коју је Барон Хербет предао Министру Ристићу и у којој се налази и овај пасус:

„У смислу наше трговачке конвенције са Високом Портом од 99 маја 1862, која утврђује поступање највећма повлашћене нације и саобразно гаранцији У1аш5 дио садржавој у чл. 37 берл. уговора стоји слободно аустро-угарским увозницама да бирају између примене царинске тарифе, којој њихова роба потпада сада у Србији