Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

5 ПАД РИСТИЋЕВЕ ЛИБЕРАЛНЕ ВЛАДЕ | 108

и полагања дажбине 24 угогеш, како је то у енглеско-српском уговору утврђено, и даље од српске владе тражи „да изволи царинским властима Кнежевине дати упутства, која ситуацији одговарају, како се ова сада густро-угарским увозницима указује“.

Насиље, које је овим актом извршено и сувише је очевидно, да би га ваљало даље доказивати. Али, да би се спасла привидност, барон Хајмерле, нотом од 29. јуна 1880. скреће пажњу аустроугарском посланику у Београду, Хербету да: „сад не стоји више с наше стране на путу никаква препона, да се преговори отпочну. Ми мислимо да можемо да узмемо у изглед за отварање преговора дан 10. идућ. мес. Изволте по томе неодложно управити позив на кнежевску српскувладу, да своје изасланике до 10. идућ. м. у Беч пошље“,

Тако је српској влади ваљало прво сузбити захтев АустроУгарске, или боље, тврђење њено: да се она према Србији већ налази у положају „највећма повлашнене нације“.

То је учињено нотом министра Ристића, упућеном-2. јула 1880. барону Хербету, коју нам, као важан докуменат у овом критичном обрту, ваља ближе познати. Она, између осталог, у уводу и даље садржи и ова места:

„Кнежевска влада испитала је ноту ваше екселенције са свеколиком пажњом, коју она заслужује.

„Услед овог испитивања мислим да морам вашој екселенцији приметити, да чл. 37. берл. уговора, опредељујући, да се на садашњим условима трговинских одношаја Кнежевине са другим државама ништа неће мењати, просто на то ограничава да, до закључка нових погодаба, одржи зтаћц5 аио, то јест стање ствари, какво је у Србији у времену закључења уговора постојало.

„Кнежевска влада мишљења је, да кад би Берлински Конгрес хтео да Аустро-Угарској осигура привилегије опредељене конвенцијом од 1862, он би за Србију утурио у уговор ограду (клаузулу), сличну оној која је у чл. 8. за Бугарску уметута, са са_ држином, да остају у важности трговински и пловидбени уговори, као и све конвенције и погодбе између страних сила и Порте закључене, а које су данас у снази.

„Још Париски уговор осигураваше Србији потпуну слободу трговине; а кад чак ни овај уговор не би постојао, не би уговор Берлински својим чл. 37. допуштао, да се конвенција од 1862. узме као основа за примену поступања највећма повлашћене нације за аустро-угарске држављане, јер конвенција од 1862. садржи одредбе, које су сличном тумачењу противне.

„Доиста и стоји у чл. 2: „Равним начином утврђено је, да се одредбама, данас 10.-22. маја 1862. закљученога уговора није смерало, да се што измењује на зтавиз дио, који постоји у кнежевинама Молдавији, Влашкој и Србији, односно права увоза и извоза“.

„Ова ограда (клаузула) показује, да је Србија изречно била искључена из промена, које је Аустро-Угарска у комерцијалном односу са Турском створила. Уфаји дио, који доказује чл. 87.