Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

104 3 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

берл. уговора, може по томе бити само примена тарифа, које од закључка уговора постоје и на којима од стране Србије није ништа измењено.

„Из претходних посматрања произилази да артикли аустријскога порекла не могу злоупотребљавати одредбе конвенције од 1862. и у погледу царине тражити за се поступање највећма повлашћене нације.“

На завршетку своје ноте српски мин. иност. дела, прихваћајући поруку са аустријске стране, да не стоје на путу никакве препоне да се приступи закључењу тргов. уговора, вели са своје стране: „Мислим, да би даља дискусија ове ноте једва била опортува, но да би се ми пре требали да подухватимо како би убрзали закључење дефинитивких погодаба, из којих ће, као што се ми надамо, проистећи осетно побољшање наших садашњих трговинских одношаја“.

Српска влада не само да није примила, веп је одлучно и разложно вратила натраг добачени хитац. Пренашајући тежиште питања на закључење новога уговора, министар спољ. послова Ристић, после пет дана, 7. јула, извештава аустро-угарског посланика барона Хербета: „да је кнежевска влада нанменовала г. државног саветника Панту Јовановића, г. Косту Јовановића, помоћника у ми. нистарству унутр. дела, и г. Стевана Р. Поповица, начелника привредног одљења мин. финансија, да у име владе преговарају ради закључења тргов. уговора између Србије и Аустро-Угарске и да исти закључе. Делегати су добили налог, да 10. ов. мес. као о дану предложеном од стране ц. и кр. владе за почетак преговора, буду у Бечу.“ | Ствари су биле на прекрету, и да је Аустро Угарска ма колико била надахнута доброт вољом, лако би јој било вратити их у правилан колосек. Али не само што тамо није било добре воље, већ је, на против, владала зла воља. Последице тога нису дуго изостале. Место преговора, ушло се у фазу управо пакосне полемике са аустро-угарске стране, која је одавала сву злу вољу бечке владе.

До ког је степена недопуштене растегљивости терала аустроугарска влада у обарању навода српског мин. спољ. послова, нека послужи овај пасус из њене ноте од 18 (30) јула, у којој одржава своју ранију аргументацију, додајући и овај мокструозан пасус:

„Али нека би српско схватање било правилио, и одредбе уговора од 1862. биле потпуно искључене од примене на Србију, то би — вели барон Хајмерле — наш правни захтев на поступање по највећем повлашћењу ипак постојао услед старих портиних трактата и капитулација, као што је то и Пожаревачки уговор од 97. јуна 1718, које воде порекло из времена када Србија не имабаше никакве аутономије, и које садрже већ у нашу корист принцип највећег повлашћења“.

Апсурдност и овакве аргументације и сувише одскаче од до. пуштене одбране својих интереса, да би се ваљало на овоме даље