Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

ПАД РИСТИЋЕВЕ ЛИБЕРАЛНЕ ВЛАДЕ 105

устављати. Ни акт ослобођења Србије од Турске после Пожаревачког мира, ни Париски уговор од 1856., ни Берлински уговор, који Србији признаје независност, нису аустро-угарској дипломацији још довољни да је одрже у границама правде и логике, већ се она са својим „правима“ враћа пуних сто и шесдесет година натраг да их и тамо нађе за се!!

Но то није још све. Оваквој аргументацији природно да је следовала и отворена претња. „Ако по томе кнежевско српска влада остане на негацији нашега правног захтева, морала би цар. и кр. влада не само подићи формалан протест, већ би себи задржала да предузме све оне мере, које су јој постојећим законима прописане, и њој иначе буду нужне са обзиром на интересе монархије“.

Да би ове погледе пренела и на онај други пут редовног преговарања, и учинила и саме евентуалне нове погодбе зависне од овог траженог претходног „права“, влада аустро-угарска, у истој ноти, чини и ово саопштење: „Аустро-Угарски делегати већ су се, према томе у првој информацији (са српским) видели побуђени да изјаве: да се они, све док се не испуне од стране Србије отказани наши постављени захтеви признања на поступање по највећем повлашћењу, држећи се упустава, стављају ван могућности да преговоре даље продуже“.

Аустро-Угарска је дакле и преговоро прекинула. Тиме је се потпуно демаскирала, и питање права учинила питањем просте силе и права јачега.

Српска влада и са своје стране престала је са писањем нота. Она се ограничила да учини нужне изјаве преко својих изасланика у Бечу. Те су изјаве биле скроз у духу помирљивости, са избегавањем прекида са српске стране, ма и са закључењем привременог уговора. Аустро-угарски министар спољ. послова, у ноти упућеној Пинтеру 11 (23) августа рекапитулира раније постављене захтеве аустро-угарске и одбијајући и учињени му предлог о при: временом уговору, излаже рад српских делегатм за време њихова бављења у Бечу, завршујући: да су ови у бечком министарству спољних послова пријавили свој повратак у Београд на дан 25 (13) августа.

Преговори су, дакле, и са српске стране обустављени, пошто су претходно исцрпљене све мере предусетљивости и добре воље, а учињени предлози, који, и ако аустро-угарску владу нису могли задовољити, опет су јој нудили златан мост за повлачење, а уједно без жртвовања српских интереса и напуштања икојег права.

После повратка српских изасланика из Беча и последњег саопштења, које је 11 (28) августа учинило бечко министарство своме посланству у Београду о последњој фази преговора и усмених предлога српских делегата у Бечу, настала је пауза у преговорима, која је трајала, сем августа, цео септембар, све до.5 (17) октобра, када је из Беча следовао — ултимат. џ

Узгред буди речено, да је у току овога лета, а у време измене нота између српске и аустријске владе, кнез Милан два пут