Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

„

ПАД РИСТИЋЕВЕ ЛИБЕРАЛНЕ ВЛАДЕ 107.

И кад се у сред Беча ипак са оволико: објективности, па чак и несебичности говори о једној земљи „против које је бечка влада истурила на позицију топове најтежег калибра; у тренутку, кад се“ крхају и преламају крупне ствари, које се искључиво тичу животних интереса земаљских — како се понаша отачаствена репрезентативна штампа у српској престоници 2

„Видело“ бр. 125 од 17 октобра, овај познати орган опозиције, на четрдесет и осам сати после предњег бечког листа — правећи се потпуно. невешто главном питању око кога се чини такав лом и јуриш на Србију и њену економску независност — узвикује са чудним тоном и још чуднијом злурадошћу:

„је ли доиста избијају последњи часови на кули чамовања народног» Или се сужањ изводи на слободу само за то, да се одмах по том гурне на субилиштер Или је све ово само једна варљива. појава лукаве византијске игре2!...“.

Наследници Либералне владе постали су већ нестрпљиви. Они се боје, да неће влада успети, или да неће она учинити оно, што ће њена блиска последница хтети учинити, те и у једном и у другом случају остати. Ристић на челу државне управе. То је органу“ опозиције било главно, а главно му је питање споредно.

Но ми смо предњим напоменама за десетак дана претекли догађаје, који су већ дошли у одлучну фазу. Вратимо се, дакле, завршним актима и једне и друге зараћене стране.

После прилично дуге паузе, и пошто је српска влада, као што смо већ рекли, престала са писањем нота, то је био сад аустроугарски министар спољних послова, који је узео иницијативу, да преко барона Хербета, а у ноти својој — која ће бити уједно и последња — од 5 (17) октобра 1880, поново ресумира своје досадашње разлоге и да им придода и своју последњу реч, своју последњу меру, и да стави у изглед репресалије. Ово је последње, у облику ултимата изражено, у тој ноти у следећем:

Прелазећи, даље, на анализу чл. 28. Париског уговора, на уговор с Турском 1862 и побијајући ранију аргументацију српскога Министра спољних послова, нота барона Хајмерла завршује ову своју историјску акцију речима:

„Налаже вам се, господине бароне, да влади Њ. Величанства Кнеза од Србије изјавите: да не може бити ни речи о поновном прихватању преговора за закључење тргов. уговора или какве конвенције, било то о консуларној јурисдикцији, било то о ветеринарним мерама, догод се пре тога не васлостави, безусловном изјавом српске владе, најважнија основа наших комерцијалних одношаја, која је нотом господина Ристића од 2 (14) јула 1880 у сумњу доведена. Ова изјава треба на формалан и јасан начин да садржава. поновно признање, да се нашим држављанима поново враћа поступање највећма повлашћених нација, без буди каквог ограничења.

„При првој повреди овог принципа, сматраће ц. и кр. влада да има повода, да примени закон од 27 јуна 1878.' |

· 1 То је закон о општој царинској тарифи.