Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

108 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

„Влада задржава себи право, на случај да у кратком року не_ „добије жељену изјаву, да примени даље такве мере, које она буде «сматрала као целисходне за поуздану одбрану својих интереса.

„Ви сте ауторизирани, господине бароне, да ову депешу Пред“ седнику Министарства и Министру спољних послова прочитате и да му од ње копију оставите,“

Не зна човек, чега има више у овом акту, да ли нелогичности, да ли оце праве аустријске ароганције, или простог насиља.

Влада српска имала је сад да бира: или да напусти до сад тако разложно и одлучно брањену позицију и жртвује једном осиовом прохтеву животне интересе земаљске, и да „безусловном из_јавом“ и „без буди каквог ограничења“ капитулира, или да приступи објави економног рата и оправданог отпора.

Влада се решила, у колико је до ње стајало, на ово друго, и то одмах по пријему ове коте.

Акт који је, под потписом Председника Министарства, предат Владаоцу, садржавао је у себи предлоге владине у смислу отпора, и, на случај да владалац те предлоге не уважи, акт је, уједно, био и оставка целе владе, но на самом завршетку свом тако стилизован, да се све то Кнезу подноси „на највишу оцену и коначно решење“.

Тај историјски акт у целини гласи :'

Господару,

„У преговорима, који су са Аустро-Угарском отпочети о закључењу трговачког уговора, изненађени смо претенсијом, коју је аустро-угарска влада изнела на среду, захтевајући да јој се од наше стране призна право највећма повлашћене државе на основу уговора, који је она закључила са Турском 1862 године.

„Влада Вашега Височанства, сматрајући само Уговор Берлински, као правну основу садашњег међународног положаја Србије, држала је, да је у праву одбити сваку претенсију, која би се доводила из уговора са Отоманском Портом закључених. Не смерајући, међу тим, никојим начином, ни суседну монархију да искључи из положаја, који другим државама признаје, влада је изјавила готовост, да закључи и са њом, као што је учинила и са неким другим државама, привремену конвенцију, на основи највећма повлашћених држава.

„Ну Аустро-Угарска је одбила ову понуду с тога, што је она обухватала начело узајамности. Тиме је обелоданила да не смера на положај највећма повлашћених држава, но да хоће, ма којим начином, да заузме у Србији положај искључан, привилегисан. Ову је тежњу она још јасније обележила, кад је аустро-угарски Мини-

! Оставка либералне владе од 1880. године, чији је оригиналан концепат писан руком Јов. Ристића, аутор је њен једном показао писцу ових редова, позната је широј јавности у целини тек на пуних петнаест година доцније. То је било 1895 године, када је Јов. Ристић, у полемици са М. Пироћанцем објавно.свој спис: „Последња година спољашње политике Кнеза Михаила“. У том спису на стр. 69, где је реч о мери одговорности Министара према Владарима у вршењу дужности налази се, придодат, и овај акт у целини.