Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

ПАД РИСТИЋЕВЕ ЛИБЕРАЛНЕ ВЛАДЕ > 1098"

стар Иностраних Дела положио посланику Вашега Величанства захтев, да дамо изјаву, макар и не помињући турских уговора, да ће „Србија и од јако респектовати право Аустро-Угарске на положај најповлашћеније државе, као што га је и до сада респектовала“.. Но пошто нам је Аустро-Угарска нотом једном већ објаснила, да ово право изводи из Турског Уговора, а с друге стране она не пристаје на узајамност, то влада Вашег Величанства налази, да би се признавање и таквог права у ма којој форми нанео тежак удар“ и младој независности Србије и материјалним интересима њеним, па не може и не сме да га призна. |

„То најмање могу и смеју учинити они људи, који су били срећни да окружавају Престо, онда, када сте Ви, Господару, развили заставу независности; људи, који су већ наишли на путеве, који, по њиховом мишљењу имају одвести Србију и до економненезависности; докле, на против, они држе, да би признање претенсија аустро-угарских дубоко поткопало ту независност. МИ заиста, привремене трговинске конвенције закључене са другим државама, изгубиле би значење своје према привилегисаном положају, који би се признао Аустро-Угарској. Никоја држава не би више имала интереса да са Србијом закључује трговинских уговора, јер они не би могли никада у живот ни ступити, па ни сама Аустро-Угарска, јака својим изузетним положајем, не би имала интереса, да тај уговор закључи, јер би се користила и садашњим нашим ђумручким стањем, које јој годи, и свима уговорима, ако би каквих Србија с другим државама закључила, Зирајући из њих, по својој привилегији, најповољније стипулације за себе.

„Коначни ресултат тога стања био би, с једне стране озакоњен. монопол економски аустро-угарски у Србији, а с друге, укоченост, под којом би пала и последња нада на економску еманципацију Србије.

„Ми смо се, Господару, питали, да ли има изгледа да би Србија концесијом, која јој се тражи, дефинитивно задовољила суседну монархијуг У вези управо с овим гледиштем и добија ово питање виталну важност за Србију. Концесија, која се сад тражи била би само почетак читавог једног низа концесија. После овога питања долази на ред питање о слободној пловидби на Дунаву. Аустро: Угарска тражиће нам и ту концесије; после тога искрснуће друго какво питање, и т. д. Искуство, које смо од Берлинског Конгреса стекли, довољно је, да нас увери, да апетит суседне мо: нархије према Истоку расте, да њено пријатељство ми Источани, а нарочато Србија, не можемо задобити. Пре а после, мора Србија ући у политику отпора, одбране. Па ако то има бити доцније, пошто се бесплодно поднесу толике жртве; пошто нам руке нашим пристанком буду везане; пошто ми изгубимо можда и право на потпору и благовољење других Сила, које би вољне биле бранити нас онда је мудрије да Обреновић ЈУ још сада својим патриотскимгласом повиче својим верним и послушним Србима: „Недајмо се,, бранимо се“!!!