Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

114 жив, ЖИВАНОВИЋ

Марковић, постаје, кроз кратко време, знамење читавог једног новог доба у српској партијској политици, све и да је новој странци и њеним првим начелима и осниваоцима идејно порекло далеко ван Србије, као што Немо у даљим разлагањима видети.

Као што је, између осталих, и Волтер тврдио, да је за првих сто година од смрти нашег хришћанског оснивача вере у нову _ веру прелазио само најнижи ред савременог људства у Палестини и даље ка Солуну и Риму, куда је хришћанство узело првог полета, тако је слично било. и са појавом Радикализма у Србији.

По појави његових првих оснивалаца у Крагујевцу, који и сами беху нови, без политичке прошлости и традиција, са начелима донесеним из туђине, први приврженици Радикализма беху радници државне фабрике у Крагујевцу, ђаци и други „сиротни и потиштени народ“, како су то сами ти осниваоци утврдили.

Све оно што се далеко доцније диференцирало у екстремне социјално-политичке странке, као „социјалиста“, „комунац“, и што је означавано од савременика и другим домаћим именима, како се у нас преводила н. пр. француска реч запзсшоне и т. д. то беше прва војска Радикализма у Србији. Тек доцније прилазе њему поред првих омађијаних младих интелектуалаца и поједини незадовољници из других редова друштвених или даровити ловци за политичком славом, док нису идеје Радикализма нашле пријема у најмногобројнијем реду нашега народа: у сеоском становништву, који му је једини, најзад и дао тако дуго неодољиву моћ, оличену у броју. Није ли тек 1902. из растурених елемената организована у Београду засебна Социалистичка Странка, чији су приврженици дуго били први стуб Радикализму, који је, по идејама својих оснивалаца и сам био чист социализам, па и комунизам. И ово

је издвајање социализма дефинитивно тек било када је из Пожеге

сишао у Београд један талентовани организатор, вредни и мудри Драгиша Лапчевић, који је организовао нову странку, одвојио је дефинитивно од радикалне и створио тако нову политичку организацију, супротну радикалној. УУ то време — у очи једног неочекиваног и страховитог прелома у Србији 1903. — Радикална Странка, за минулих тридесет година од својега зачетка, беше већ преживела многе метаморфозе и беше и делом и речима далеко од својих старих проповеди, поставши постепено и по вођству и по приврженицима и по главном свом кадру у потпуном смислу буржоаска; а по својим вођама, старим и новим, у потпуном смислу још и Господска Странка. Од 1903. године тако знатне и за Радикалну Странку, ове су се особине у њој само потенцирале. И даље у педесетој години свога постојања, Радикална је Странка најистакнутији представник буржоазијем плутократије у земљи, околност која сама собом избацује за будућност једно озбиљно питање, на име питање; да ли ће српски народ, по оцени свега што је за пола столећа било, имати узрока да Радикалној Странци више

благодари, или да јој праштарг