Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

ПОЈАВА РАДИКАЛИЗМА У СРБИЈИ 115

Тако време и живот дејствују на људе и на људске организације. Не само да изгледаше, већ беше и сувише јасан и видан знак, да је Радикализам за првих тридесет — а још више за пуних педесет — година реално схватио живот, разумео га и прихватио у његовом правом земаљском смислу. Оно, што је Радикализам у том правцу приновио, и тиме сам себе из основа изменио, није нигде исказано као његов крајњи смер, није унесено ни у један писани програм. Али је то практичан живот и лако поводљив људски нагон за бољим, лакшим, угоднијим, сам собом за читаво. пола столећа тако неопозивно извршио, да је нови препорођени и буржоаризирани Радикализам далеко за собом оставио све оно, што је тако звана „буржоаска“ прошлост у Србији — против које су устали први оснивачи његови — у скромном 19. веку у опште имала. Тако је Радикализам, постепено, али и за дуго време, вргао на себе прву политичку улогу. Но, дужност нам је рећи: да је Радикализам ово своје првенство, кроз своју не кратку прошлост и врло скупо плаћао. Да ли ће се, и кад, Радикализам сетити — као и сви његови претходници — и пролазности земаљске среће, то није наше да погађамо.

Развој такве једне политичке среће, заслужује да се ближе упозна, како би се поставили критерији за коначни суд о једној политичкој појави, која и по пореклу и по развоју нема своје паралеле у Србији.

Српски ђаци на страни. — Два су места била, где се јављају први апостолн нове странке: Русија и Швајцарска; или ближе речено: Петроград и Цирих. Први, пак, зачетници нових идеја, којима је суђено било да у даљем развоју и бујању своме уздрмају део традиционални политички склоп Србије, били су махом државни питомци, које је, у већини случајева, влада Кнежевског Намесништва почев од 1868. шиљала у поменуте и друге стране земље на науке. |

Светозар Марковић, заједно са Ал. Кнежевићем буде послат у Петроград у „Институт саобраћајних путова“, да се спреми као техничар. Ту су још били од Срба: Сава Грујић и Дим. Ђурић, млади официри и добри другови, Светозар П. Видаковић, М, Дучић, млађи брат архимандрита Дучића, Јова Дреч Херцеговаци других неких дваестак Срба, који су још ту, у руској престоници, образовали једно удружење — коме беше председник Сава Грујић да се као целина знају и одрже у туђини.

Од интереса је по правац мишљења ових младих људи, да су то своје удружење назвали: „Српска Општина“, дакле заједница и моралних и материјалних добара, и ако се ово последње ограничавало на један заједнички ручак у једној српској ашчиници, коју је држао неки Стева из Шапца. Морало је то бити доба бујнога рада и тежње за напретком, као што је било и време