Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

116 -ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

искреног узајамног и моралног и материјалног помагања. Учило се најако руски, а сваки је по својој струци друдио се на своме послу, Али се још ту, зарана, осетила сласт „забрањених плодова“, каквих је нарочито у апсолутистичкој Русији било увек много. Све оно, што је руска цензура гонила па чак и спаљивала, или што се крадом уносило са Запада, то је у сласт читала и млада српска интелигенција, која је, најпосле, дошла до закључка: да је провиђење њој досудило да „избави“ свој народ из некакве беде и невоље, и да га пробуди, како би прогледао очима и видео нови свет нових идеја!

Није, дакле, био западњачки социализам идеал њихов у прво време, колико нека врста чисто словенског, сељачког комунизма како је он у по нечем оличен био у Русији, или како су га руски „реформатори“ замишљали и проповедали. Али, ми ћемо видети како се са променом места и прелазом из Петрограда у Цирих, мало помало, модификују ови први погледи српских ђака и како постепено и западњачки социализзм, оличен у савременим писцима, постаје предмет њиховог проучавања, па и тежњи за остварењем.

| Марксов „Капитал“ постаје ново еванђеље људи, који од тада | сваку тековину и имовину сматрају као производ греха, = И та је промена места ускоро дошла.

Болешљивост принуди неке од Срба ђака, да у току 1869. оставе Петроград. Са самог почетка те године остави с тога Пе троград Светозар Марковић и оде право у Цирих, куда у августу исте годане, дође и Свет. П. Видаковић.

У Цириху је тадашња српска ђачка колонија била бројно

знатна. Ту су се заједно нашли: Светозар Марковић и Видаковић, Ник, Пашић, Пера Велимировић, Ђура Јочић, Л. Пачу, Сима Лозанић, Пера Ј. Живковић, Милош Ђурић, Јов. Бадемлијић, Мита Ракић. За тим су придошли: Марко Леко, Риста и Јова Данићи (и Леко и Данићи били су тамо доцније у заједници са целим подмлатком својих фамилија и мајкама), Стева Грнчаревић, Мата и Светозар Хрваћани, Пера Степић, Милан Мостић, Милош Андрејевић (погинуо као официр у првом рату 1876.) са својом сестром Милевом Стојиљковићевом, која је учила медицину; две сестре Нинковићеве, које су доцније и своју личну судбу везале за своја познанства у Цириху; а придошли су тамо још доцније и Пера Тодоровић и Јован Жујовић.

Овде видимо имена, која ћемо доцније сретати тако често у бурним приликама наше земље; познати их неке као истакнуте засниваоце Радикалне Странке, неке као њене обичне, мање истакнуте чланове, а неке као виђене чланове Либералне или Консервативне (доцније напредњачке странке). То циришко ђачко друштво, у већини српско, имало је у себи и Руса (Бакунин, Начајев и др.) и Пољака, и назове се „Словенски Скуп“ за разлику од „Српске Општине“ у Петрограду. И још жешће но у Петрограду кренуло се на препорођајну акцију, за коју се сматраху предопредељени.