Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

11855— _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

којој је влада и држава: „Тајно друштво, завера“. На питање: „Шта је сопственостф“ одговара се у тој књизи кратко, јасно и разговетно: „Крађа!“ По овоме се може знати, каквим су се духом надахнули будући српски политички апостоли, шумадијски „отпадници“.

На истој књизи; „Шта је државаг“ на последњој страни стоји означено: „штампају се“ (у истој штампарији); 1. „Отпадници од Соколова“ (које смо напред споменули) 2. „Избављење патећег људства“ по др. Штаму и 3. „Сељацима и другим привредним ра-дницима“. — Као књиге за читање, ту су биле опет све на рускоме језику: И. Чернишевски „О општинском руковању земљом“, „Грађански рат у Француској 1870.—1871. од Карла Маркса 1871. (вез у руском преводу!). Светозар Видаковић, који се види као врло "раден члан циришке дружине ђачке, преводио је даље, сем „Отпадника“, још „Манифест Роберта Овена“; „Општина уралских Козака“; „Историја плебисцита“ — коју је, доцније, довршио Пера Тодоровић. '

Руска књига, оригинална или преведена, била је дакле прва, која је надахнула прве српске радикале у духу чисто револуционарном. То је од значаја, ма да на томе није остало. Прешавши у Цирих и живећи и учећи на Западу, на међи два велика народа, француског и немачког, који се додирују у Швајцарској, сваки је од њих и литературом ових народа проширио своја знања и своје погледе у започетом правцу. 5

При томе није ни главно квантум прочитаних књига; главно

је тенденција, дух и правац, којим удари млад човек, или цео један нараштај у времену рађања нових идеја. Христос није писао ништа; а у писаним предањима о његовој проповеди, како су не обилато сачуване у Еванђељима, за које се означују као аутори, четири његова апостала (Лука, Јован, Марко и Матија) такође нема баш тако много, а најмање у систем какав сведено. Па ипак је Хришћанство са ослонцем на јеванђеље овладало већом половином земљине кугле.

1 Дужност нам је да кажемо и то: како се тако вредни сарадник Светозар П. Видаковић — од кога и имамо ове податке — разишао са својим друштвом и то не својом кривицом но већ са једног добра, које им је учинио: Кад се вратио 1869. из Русије, због болести, Видаковићу изради чиновник руског посланства у Београду, Тројански, те се лично Ристић Намесник заузме и нареди да Видаковић оде, као држ. питомац поново у Цирих, где се састане и удружи са горњим друштвом, од којих су већина били држ. питомци Намесничке владе. Ови се сви обрате мин. просвете Дим. Матићу, да им се особено од благодејања накнади: школарина и екскурзије, пошто иначе не могу да изађу на крај. Та молба буде одбијена. Кад дође Видаковић у Цирих и исприча о свом познаству са Намесником Ристићем, другови обисну о њега: да он пише Ристићу и умоли га за потпору њихове заједничке молбе, коју они сви понова упуте Д. Матићу. Видаковић се одазове молби другова, пише Ристићу, и молба имадне успеха. Из овога се види, колико је Јов. Ристић желео и хтео да помаже „млађи нараштај“, противно тврђењу многих. Другови онда огласе Видаковића за „либерала“ и „Ристићевца“, и већ самим тим за буржоа и то стога што је његова молба имала успеха код-Ристића за све њих. Одношаји стога охладне између Видаковића и остадих. Он донста оде доцпије у либерале и лиши се тако славе, коју су циришки другови: Св. Марковић, Пашић, Велимировић н други у Србији, доцније дочекали.