Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

ПОЈАВА РАДИКАЛИЗМА У СРБИЈИ У

Но вратимо се српским ђацима у Швајцарској. Они су махом, | сваки по својој струци довршили своје студије и вратили се у отаџбину, где су се примали разних службених положаја. И ако нису могли свакад бити заједно, они су у већини остајали у заједници мисли и рада који је почео избијати на видело света и који им је у Србији донео име „револуционара“ и „комунаца“, док су се они сами, за својега бављења у Швајцарској зарана. изјаснили као приврженици тадашње „Интернационале“, друштва социалистичко-космополитског, које је у првом реду елиминисало, и границе разних „отаџбина“ (држава) и свију народности. Кад је Владимир Јовановић, на путу из Париза за Србију 1870. године ударио на Цирих, ови Срби „револуционари“ желели су један састанак с њиме. И он их је још тада видео опредељене у њиховом правцу, коме је циљ била борба са носиоцима власти у Србији, и ако је Јовановић сматрао да је Народна Мисао и Ослобођење. Српства главни циљ ин правац, који млађи нараштај има да при-. хвати. На супрот томе нове српске социалисте хтеле су „савез слободних општина“. Међу њима је већ тада се истакао жустрином својом Св. Марковић, који је налазио да се за остварење новог полит. правца, ваља пустити у борбу и „против глупости и воље народне, која васпоставља династије (после смрти Кнеза Михаила)“..

Он је први од свих тих швајцарско-руских ученика, као одиста јавни раденик, изашао на површину, и показао се највреднији од њих, и као човек од пера и од убеђења. Ми ћемо се већ срести са њиме; али овде ћемо да видимо, како се извршио у Светозаровом животу један прелом, који га је, пре времена, одвојио од школе и науке и бацио га у политички вртлог, у коме није могао дуго издржати, са својим поремећеним здрављем, али му рад није остао без последица.

Кад је извршена у Србији уставна реформа, за време Намесништва и ступио у живот Устав од 1869., природно је да је он био предмет критике нарочито у српским неким листовима ван Србије; а исто тако је природно да појаву овога Устава нису примили повољно ни млади српски револуционарци у Швајцарској. Тако изађе из пера Свет. Марковића једна критика Устава и угледа света у новосадској „Застави“, која је — као што знамо још за Кнеза Михаила, била главни орган, у коме су се српске ствари претресале, и то махом у непријатељском духу. Критика Устава није могла бити неопажена у Србији; а од уста до уста је ишло и име њеног аутора: Светогара Марковића, државног питомца _ у Швајцарској, ма да се сам на свој чланак није био потписао и редакција заказала да ће чувати тајну. Али је чување тајни, с малим изузетком, увек слаба страна у Срба. Тако дође и до владе заједно са чланком против Устава, наравно, и глас О:писцу његовом.

Сад настаје нешто, што и влади као и Св. Марковићу чини част. Димитрије Матић, мианистар просвете, упути писмо питомцу Марковићу, у коме му се саопштавају гласови, који га, као држаног питомца компромитују, али — додаје министар — он верује, и