Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

122 > ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Либералима беше дакле лако да ступе у заједничку сарадњу са новим неким људима; јер, по одношајима, које је сам положај диктирао, природно је било да они и прихвате дело, које ће бити у суштини својој дело опозиционо.

Први број „Јавности“ (од 8. нов. 1878.) приказао се читалачкој публици објавом на челу листа: „Јавност започиње свој рад“, и у којој је објави нека врста програма новог листа, и његове историје постања: „У Крагујевцу, у средишту Србије, — вели се тамо — задесио се срећан удес, да се умна снага прикупљена у већој маси и грађанство сложе у једној општој мисли: да из Средишта Србије шире просвету по народу. У тој мисли подиже се штампарија на „акције“ као што се вели; али у ствари сваки, који је платио свој део за набавку штампарије, давао је као за неку задужбину, не тражећи никакву другу „добит“ од своје акције, после добити у просвети народној.

И онда, између осталога, наставља:

„Ширити просвету, значи распростирати знање по народу. Знање, наука — то је нешто врло опширно. Оно се предаје народу на разне начине: зато су разне школе, за то се штампају разне књиге. За какву су цељ управо одређене новине, и то овакве новине као што је „Јавност“ Изнети на јавност све што народ тишти у извесном тренутку, што треба да се одмах, без одлагања реши, и показати како ваља то решити у корист народну — то је задатак новина“... „Новине дакле морају имати јасно разумевање народних потреба, и утврђена начела и утврђен правац и такту сваком раду. Само на тај начин оне могу образовати јавно мњење, дати му сталан научан правац у мишљењу и створити од јавног мишљења силу, која ће имати одсудан утицај на решавање свију питања, која се тичу народног живота...“ „Такав је наш новинарски задатак. Наша начела и правац видеће се из решавања свију појединих питања, из целог нашег рада; за то о њима нећемо ништа претходно ни да говоримо. Од читалачке публике не желимо ништа више но: да нам поклони онолико поверења, колико заслужимо. С овим благословом пуштамо наше првенче у свет.“

То је главно, то је скоро све, што је „Јавност“ рекла при по. четку свога рада, Мало и много, како се узме! Мало, јер не беше ничега дефинитивног, никаквог „програма“, и са потпуним игно-

рисањем свију политичких фактора, који су тада у земљи постојали, Али ту беше казато и много, јер у оквир свега онога „што народ тишти“ и о „питањима“ која ће доћи на јаван претрес, могло је стати све што се хоће, почев од) врха до дна политичке зграде. На челу „Јавности“ стајао је дакле као главни уредник Све· тозар Марковић, човек по годинама релативно млад, по својим дотле растуреним чланцима већ довољно познат, и то познат, као проповедник нових идеја, нових мисли и новех народних потреба. „Јавност“ је ускоро имала пуно „питања“ и пуно „народних потреба“, са којима се бавила. Одмах по њеној појави састала се

Народна Скупштина, и то Скупштина, у којој конзервативна влада